Амелија Пулен: Стилизовани филмски класик

Пре двадесет година, мала јунакиња из Монмартра у Паризу је покорила свет.

Амели Пулен, насловни лик четвртог играног филма Жан-Пјера Женеа, конобарица је бујне маште.

Привлаче је мала животна задовољства, попут одласка у биоскоп уторком увече или ломљење хрскаве корице crème brûlée-а кашичицом.

Ипак, често се осећа изопштено, a пошто је у детињству била усамљена, жуди да се повеже са људима из свог окружења.

У Женеовој необичној романтичној комедији, Амелија - коју надахнуто тумачи Одри Тату - сусреће мноштво особењака сличних себи.

Редитељ на тај начин омогућава гледаоцу да завири у ексцентричне животе других, истовремено славећи јединствени шарм главног града Француске.

Филм је одмах након уласка у биоскопе освојио симпатије публике, а две деценије касније има богато наслеђе - створен је мјузикл на исту тему и по њему је названа недавно откривена врста жабе.

У чему је, након што је прошло толико времена, тајна несмањене популарности Амелије Пулен - или како гласи пун назив дела, Чудесне судбине Амелије Пулен.

Жан-Пјер Жене је и пре тог филма био успешан редитељ.

Филм Деликатесна радња из 1991, који је снимио заједно са Марком Кароом - дистопија у којој месар локалним купцима продаје људско месо - стекао је култни статус, а његова научнофантастична фантазија Град изгубљене деце из 1995 (у којој игра Рон Перлмен) приказан је на Канском фестивалу.

Међутим, његово дебитантско холивудско остварење, филм Туђин 4: Васкрснуће, није тако добро прошло код публике и критике.

Након повратка у Француску, најпре је је замислио да улогу Амели Пулен понуди британској глумици Емили Вотсон, али је њен француски био недовољно убедљив, и због њених претходно преузетих обавеза - снимања филма Госфорд парк Роберта Алтмана - Жене је морао да пронађе другу глумицу која би играла лик Амелије Пулен.

На аудицију је прво звао Одри Тату, након што му се урезао њен лик који је видео на постеру за француску романтичну комедију Институт Венерине лепоте.

Добила је насловну улогу и данас је тешко замислити да нека друга глумица игра Амелију с толико устрепталости и усредсређености.

Упркос љупком изгледу, Амелија је одважна и враголаста млада жена, која не мари да изазове мало невоље како би раздрмала осећај учмалости код других људи.

Али када локални становници случајно открију да је она виновник невоља, зариче се да ће живот посветити усрећивању других, мада то делује као ремећење које треба да надомести њену усамљеност.

Будући да је као мала девојчица остала без мајке и да никада није успела да успостави стабилан однос са оцем, који је постао самотњак, она тежи повезивању и различитим искуствима у свету који је окружује, због чега и постаје стручњак за решавање проблема других.

Гледалац ужива док прати Амелијине авантуре по Паризу; лепршав кадар Бруна Делбонела представља град једнако леп и непогрешиво живахан, вртешку која се не зауставља.

Кадрови асоцирају на слике француске престонице са разгледница, док су непогрешиво јарке нијансе црвене и жуте додатно наглашене у постпродукцији како би одражавале радост живљења joie de vivre главне јунакиње.

Композиције Јана Тијерсена, кога је Жене ангажовао како би нагласио јогунасту нарав јунакиње, подцртавају романтику и свакодневну магију.

То није стварни Париз, већ град сневача, виша реалност у којој сваки булевар и свака станица метроа крију магију.

Погледајте видео: Бранка Катић: Подршка људима који траже дом

Жене и његов тим су се дрзнули да свету испуњеном грубошћу супротставе блажу, нежнију реалност, у којој спољне силе још увек нису изнуриле сањаре и уметнике.

Ипак, у тренуцима када је сама у свом стану, Амелијин свет је мирнији, а њена самоћа очигледнија.

Овај осећај изолованости препознаће сви они који су живели или живе у граду - окружени људима, а ипак не успевајући да остваре везу са неким.

Одри Брисон, која игра главну улогу у мјузиклу Amélie: The Musical у лондонској дворани Критерион, сматра да је то један од главних разлога због којих се људи и даље везују за причу о Амелији: „Сви смо искусили годину дана карантина, па је одједном идеја о томе да не општите ни са ким и да се осећате усамљено још туробнија," рекла је ББЦ културу.

„Амелија је прича о особи која пати због тога што не може да се повеже са другима, која учи како да помери границе у оквиру којих они битишу и уклони препреке које их спутавају."

Град сневача

Мјузикл је премијерно изведен 2015. Компоновао га је Данијел Месе, који је заједно са Нејтаном Тисеном, ослањајући се на књигу Крега Лукаса, написао стихове.

Реакција критике након бродвејске премијере 2017. била је умерена, па су уследиле драстичне измене у новој верзији, коју је режирао Мајкл Фентимен, и која је премијерно изведена у лондонском Вест енду 2019.

Нова верзија је добила сијасет позитивних критика, и номинована је за три награде „Лоренс Оливије" и један Греми.

Након отварања позоришта у мају 2021, Амелија је премештена у позориште Критерион, и била је међу првим представама које су се давале након пандемије, привлачећи до данас гледаоце који желе да осете мало париске магије на улицама Лондона.

У мјузиклу нема музике коришћене у филму, а придодате су лутке захваљујући којима сазнајемо више о Амелијином детињству - реч је о имагинарном приказу извора Женеове приче.

Међутим, редитељ се дистанцирао од мјузикла.

Женеу се није свидела бродвејска верзија његовог филма, али прича о Амелији очигледно наставља да привлачи бројну публику.

Када је филм ушао у биоскопе у Америци, у новембру 2001, његов изненађујући успех је био приписиван тежњи публике ка ескапизму након ужаса који се догодио 11. септембра, два месеца раније.

С друге стране, на глобалном тржишту је зарадио 174.2 милиона долара, у односу на скромних 10 милиона, колико је уложено, што је јасан показатељ да је Амелија залудела људе широм света.

Филм је дуго држао титулу трећег филма са ван енглеског говорног подручја са највећом зарадом, испред њега су били само Притајени тигар, скривени змај и Живот је леп.

Америчка серија Додир живота и смрти (Pushing Daisies) из 2007, редитеља Брајан Фулера, директно је инспирисана Амелијом.

Америчка телевизијска мрежа ABC је желела ћудљив и искричав садржај, а Фулер је приказао ишчашену романсу о пекару који има моћ да оживи мртве људе.

Нимало случајно, Амелија је омиљени Фулеров филм: „Све што волим је приказано у том филму. Кад га гледам, нагони ме да плачем, али не због туге, већ доброте", рекао је у интервјуу за Њујорк тајмс.

Наравно, има и оних које није придобио Амелијин шарм.

Манола Даргис је, у тексту за LA Weekly, назвала филм „нападном досадом која захтева да је обожавате, истовремено успављујући гледаочеву интелигенцију", док је Фил Хоард у свом осврту на 2011, објављеном у Гардијену, тврдио: „Још увек мислим да се наметљивица коју је креирала Одри Тату цери до границе психозе."

Али, тешко да ће ове речи ујести Амелију за срце - или довести до ситног крвопролића као освете, као што се догодило насилном пиљару који је малтретирао свог кротког помоћника.

Филм је несумњиво учинио препознатљивом локацију на којој је сниман.

„Café des 2 Moulins", на углу Улице Лепик и Кошуа у Монмартру, постао је место које походе туристи и љубитељи филма, што су локалци добрано искористили.

Посетила сам га као тинејџерка опседнута филмом, желећи да, са цветном блузом и скрађеним шишкама, опонашам шик-појаву Одри Тату.

Мој стилистички успех је био занемарљив, али сам одала почаст Амелији што ми је, попут бројних других филмова, открила богатство француске кинематографије.

А постоји и тренутак слатке освете кад је ре ч о овом филму - Амелију су одбили када је конкурисала за Кански филмски фестивал.

Жене је изјавио да је програмски уредник фестивала Жил Жакоб назвао филм „неинтересантним".

У јулу ове године, Амелија је најзад приказана на тој смотри - у част годишњице премијерног приказивања, филм је емитован на плажи.

Стотине обожавалаца - међу којима је и моја маленкост - појавило се како би гледали филм под звездама, у амбијент који је био једнако романтичан колико и сам филм.

Амелијин Париз није пука измишљотина, већ плод дивне маште; оне која приморава гледаоца да прекине са свакодневном журбом и јурњавом како би пронашао тренутке скривене магије.

Иако је стварност тих тренутака профана (Амелија жели да докона тајну човека ког стално виђа у фото-кабинама, док на крају не сазна да је реч о сервисеру), то их не чини мање вредним, поготово из перспективе периода продужене изолације из ког полако излазимо.

За Одри Брисон, Амелија је и даље саставни део њеног живота, чак и ван њеног посла. „Пре неки дан сам звала банку", присећа се она.

„Чекала сам да се оператер јави, а за то време су пустили музику из филма Амелија." И ето га: доказ да магија Амелије Пулен наставља да делује на недокучив начин.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk