Зашто се Кина и Русија држе заједно

Док су септембра 2025. шетали Тргом Тјенанменом у Пекингу, чинило се да кинески председник Си Ђинпинг и његов руски колега Владимир Путин размишљају о могућности да трансплантација органа једног дана може драматично да продужи људски живот.

„Људски органи могу да се пресађују унедоглед.

„Што дуже живите, постајете млађи, па чак можете да достигнете и бесмртност", чуо се Путинов преводилац.

„Неки предвиђају да би у овом веку људи могли да живе и до 150 година", чуо се одговор Сијевог преводиоца.

Био је то прикладан разговор за двојицу моћних вођа који се муђусобно описују као најбољи пријатељи и који, ни после укупно 39 година на власти, не дају назнаке да планирају да се повуку.

Овај делић спонтаног разговора био је редак увид у партнерство које се често погрешно тумачи и у веома тајновит однос.

Путин стиже у нову посету Пекингу, у време обележавања 25. годишњице Споразума о добросуседству, пријатељству и сарадњи Русије и Кине.

Када је прошле недеље амерички председник Доналд Трамп посетио Сија, приређени су раскошни банкети на којима су коришћени златни есцајг и посуђе, а обишао је и древни храм.

Нема много детаља о Путиновој дводневној посети.

Портпарол Кремља изјавио је да се Москва нада да ће из прве руке добити информације о сусрету Трампа и Сија.

Си је прошле недеље поменуо његовог пријатеља Путина током обиласка Џунгнанхаја са америчким председником Доналдом Трампом.

Џунгнанхај је историјски комплекса и седиште владе и Комунистичке партије Кине у Пекингу, који је углавном затворен за стране посетиоце.

Си се нашалио са Трампом да је Путин већ раније посетио ту кинеску политичку светињу.

Иако су се поједини у Вашингтону можда надали да би Трамп могао да удаљи Пекинг од Москве, таква очекивања делују као пуста жеља.

Последњих година, Кина и Русија њихов однос описују као „пријатељство без граница".

Па, на чему се оно заснива и може ли да опстане?

По кинеским условима

Њихов однос је веома несразмеран, и сви споразуми две земље вероватно ће бити постигнути по кинеским условима, сматра Александар Габујев, директор аналитичког центра Карнегија за Русију и Евроазију.

„Русија је потпуно у кинеском џепу и Кина може да диктира услове", наглашава он.

Таква ситуација карактеристична је за многе секторе, не само привреду.

Кина је највећи трговински партнер Русије, док Русија чини свега четири одсто кинеске спољне трговине.

Кина је највећи извозник у Русију, и њена економија је знатно већа од руске.

Године западних санкција постепено су гурале Москву ка све интензивнијој трговинској сарадњи са Пекингом.

Технолошки гигант Хуавеј (Huawei), који је био под америчким санкцијама и избачен је из пројекта постављања 5Г мрежа у Уједињеном Краљевству (УК) после ревизије британске владе, искористио је одсуство западних компанија и постао један од кључних стубова руске телекомуникационе индустрије.

Како слабе њене везе са Западом, Кина је постала прво место којем се Русија обраћа за стручност, било технолошку, научну или индустријску.

Од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године, Москва је постала све зависнија од кинеских компоненти за њену ратну машинерију.

Према недавном извештају Блумберга, Русија из Кине увози више од 90 одсто технологије која је под западним санкцијама, што је раст од 10 одсто у односу на претходну годину.

Русија веома добро разуме ризике овакве неравнотеже.

У недавном тексту „Не клањамо се никоме", Дмитриј Трењин, председник истраживачког центра Савета Русије за међународне послове, јасно је ставио до знања да Русија не жели да буде вазална држава.

„За нас је апсолутно кључно да очувамо равноправан положај у нашим односима и да не заборавимо да је Русија велика сила која не може да буде млађи партнер", написао је о Кини.

Москва има мало одрживих алтернатива Пекингу, купцу који Русији обезбеђује обим потражње и тржиште које је од кључног значаја за њен опстанак.

Када би Кина смањила трговину са Русијом, имајући у виду распад односа са Западом, то би озбиљно отежало постизање спољнополитичких циљева Москве.

Међутим, велика предност Москве, као и заштита од могућности да је Пекинг потисне у подређени положај, јесте њена способност да се одупре притисцима.

Марћин Качмарски, предавач студија безбедности на Универзитету у Глазгову у Шкотској, каже да је Кина свесна колико је велика та неравнотежа и не жели да изазове било какву негативну реакцију у Русији или код њених елита.

„Рекао бих да кинеска политика према Русији може укратко да се опише као политика самоуздржаности", каже он.

„Кина не наређује Русији."

Делимично зато што такав приступ не би био мудар, јер Русија можда јесте млађи партнер, али је такође и веома поносан партнер.

Габујев каже да чак и када би Кина покушала да изврши притисак на Русију, она „није земља која би то одмах прихватила".

Као пример наводи Сијеву посету Москви 2023. године, током које је кинески председник наводно затражио од Путина да не користи нуклеарно оружје у Украјини.

Само неколико дана касније, Русија је објавила да ће распоредити нуклеарно оружје у Белорусији, што су неки протумачили као намерно супротстављање спољним притисцима и подсећање свету да је Москва независна и самостално доноси одлуке.

Иако исцрпљујући рат Русије у Украјини може да представља ризик на много начина, истовремено је и предност за Пекинг док разматра могућности у вези са потенцијалном инвазијом на Тајван.

„Русија може да понуди много тога у погледу појединих војних технологија, попут специјализоване опреме коју и даље може да продаје, као и за тестирање кинеске опреме и компоненти", каже Габујев.

Уједно, Русија располаже огромним енергетским ресурсима који су стратешки важни за Кину.

На конференцији за новинаре у мају, Путин је изјавио да су две стране веома близу „веома значајног корака у сарадњи у области нафте и гаса".

Можда је мислио на гасовод „Снага Сибира 2", за који су руски енергетски гигант Газпром и Кинеска национална нафтна корпорација (China National Petroleum Corporation) наводно потписали прелиминарни споразум после вишегодишњег застоја у преговорима.

Уколико буде изграђен, тај гасовод би могао из корена да промени енергетску сарадњу две земље, јер би Кини, преко Монголије, испоручивао 50 милијарди кубних метара руског гаса.

А док се наставља криза у Ормуском мореузу на Блиском истоку, кључне поморске руте за превоз великих кочичина нафте и течног природног гаса, ослањање на руске енергенте изгледа као потез који Кини доноси значајну корист.

Ту се не ради само о цени енергената, већ и о обезбеђивању енергетске безбедности Кине у будућности у све нестабилнијем свету.

Партнери, не савезници

Кад год се чини да се Кина и Русија разилазе, једноставна истина која је у сржи њиховог односа постаје јасна: ниједна земља није обавезна да следи ону другу, јер њихов однос није званични савез.

Бобо Ло, бивши заменик шефа мисије у Амбасади Аустралије у Москви, каже да је управо због те стратешке флексибилности, уместо строгости војног савеза, њихово партнерство отпорно.

„То није савез, већ флексибилно стратешко партнерство", каже он, додајући да је оно опстало упркос бројним предвиђањима да ће се распасти.

Западни аналитичари углавном приказују партнерство Кине и Русије на један од два начина: или као „осовину ауторитаризма", уједињену првенствено жељом да се порази Запад, или као крхко братство које је стално на ивици распада.

Међутим, ниједно од ових тумачења не осликава у потпуности како је тај однос постао суштински важан и све теже заменљив за две суседне земље које, упркос несразмерности и разликама, деле виталне интересе.

А Ло наглашава да чак и када би се односи Москве и Пекинга са Западом поправили, две државе би и даље имале много разлога да одржавају блиске везе.

Један од главних разлога је граница између две земље, дуга 4.300 километара, а која је некада представљала извор несигурности.

Други су њихове комплементарне економије.

Русија као велики извозник нафте, гаса и других сировина, и кинеска привреда заснована на масовној производњи која представља огромно тржиште за та добра.

Не може ни да се занемари њихово заједничко противљење светском поретку који предводе Сједињене Америчке Државе (САД).

За разлику од западних држава које уводе санкције и кажњавају друге земље на основу различитих вредности, међу којима су и поштовање људских права, Русија и Кина не суде о поступцима друге стране.

Због честих оптужби за масовна кршења људских права у Синђјангу, аутономној ујгурској области на северозападу Кине, које Пекинг пориче, као и смрти руског опозиционог вође Алексеја Наваљног, поједине западне земље су постале опрезније у погледу сарадње са Москвом и Пекингом, али Русија и Кина те теме занемарују у њиховим односима.

„Не критикују једна другу због Синђјанга, тровања Наваљног и сличних ствари", каже Габујев.

„У Уједињеним нацијама (УН) имају врло усклађене ставове о бројним питањима везаним за локалне власти... и то ствара органски симбиотски однос".

Он додаје да постоји и дуга традиција унапређења односа између две земље.

„Тај тренд стварања прагматичнијег односа... траје још од система Совјетског Савеза и (Јурија) Андропова, (Константина) Черњенка, (Михаила) Горбачова, и (Бориса) Јељцина", каже он.

„Мислим да и кинеска страна поступа на сличан начин".

О томе да ли ће ово партнерство опстати, кинески аналитичар, који је желео да остане анониман, признаје да је јавно представљање кинеско-руских односа као нераскидивог партнерства делом и представа која треба да пројектује јединство и стабилност.

У стварности, то је користан политички алат за превазилажење повремених разлика у интересима.

Иако се власти обе земље противе ономе што називају „западна хегемонија", постоје разлике у њиховом приступу том питању.

Аналитичар каже да Русија жели да изгради светски поредак који би потпуно заобишао САД, док је Кина опрезнија и прагматичнија.

Често се сматра да Пекинг избегава исхитрене одлуке и даје предност стрпљењу и постепеним добицима да би обезбедио остварење дугорочних циљева.

Као пример наводи кинеску реакцију на акције САД-а у Ирану, истичући да је одговор Пекинга био одмерен и да није отказао припреме за Трампову посету.

„То јасно показује спремност Пекинга да не провоцира и да не затвара врата", додаје аналитичар.

Наглашава да Кина и даље жели да одржи комуникацију са Вашингтоном и да избегне непотребне провокације, што представља знатно другачији приступ од руског.

Везе становника Русије и Кине

На ово партнерство се често гледа кроз призму геополитике и безбедности, али још један важан чинилац је дубина веза између људи ова два друштва.

Са врха власти, Путин и Си покушавају да пројектују њихово ненадмашно пријатељство и на становнике две земље.

Ово је Путинова 25. посета Кини, а руски бирократски апарат данас вероватно чешће сарађује са кинеским колегама него са званичницима било које друге државе.

Упркос блискости две земље на највишим политичким нивоима, Чарлс Партон, бивши британски дипломата у Кини, скептичан је у погледу природних културних веза између обичних Кинеза и Руса.

„Да ли Кинези желе да студирају у Москви, да се настане у Москви, да купују станове у Москви?

„Не".

Он сматра да, када би могли да бирају, Руси би радије улагали на Западу и куповали некретнине у Паризу, Лондону или на Кипру него, на пример, у Пекингу.

Међутим, не мисле сви тако.

Габујев тврди да се контакти међу људима убрзано развијају, делимично због западних санкција и строжих европских визних режима које усмеравају Русе ка Кини.

Русима је данас много лакше да путују у Кину.

За свега неколико сати могу да стигну до великих градова у Кини, јер има неколико дневних летова из Москве, а није им потребна виза, као ни Кинезима за путовање у Русију.

Руси све више користе кинеске телефоне и возе кинеске аутомобиле, нарочито од када су западне земље увеле санкције Москви.

„Дакле, међусобна повезаност, безвизни режим, као и једноставније плаћање и сналажење, учинили су да Русима Кина буде много ближа него раније", каже Габујев.

„Уз то, сви програми размене, стипендије и заједнички истраживачки пројекти додатно зближавају два друштва".

Иако растућа неравнотежа у односима Москве и Пекинга представља дугорочну слабост, прогнозе о распаду партнерства делују прилично нереално, барем у блиској будућности.

„Кинеско-руско партнерство остаје отпорно", каже Ло, упркос разликама између две земље.

„Обе стране схватају да им је оно и сувише важно, посебно имајући у виду да за њега не постоје одрживе алтернативе".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk