Подгоричка скупштина 1918: За једне 'уједињење', за друге 'анексија', за све - вековни спор

Десетине мушкараца, неки у елегантним фраковима и цилиндрима на глави, лица украшених густим црним брковима, други у свештеничким одорама или у традиционалној народној ношњи, стоје испред зграде Дуванског монопола у Подгорици.

Ни не слуте да су управо донели одлуку која ће и век касније свађати Црну Гору.

Новембар је 1918, а вихор Првог светског рата тек се умирио у опустошеној краљевини Црној Гори, која је из њега изашла као највећи губитник међу победницима.

Без војске и територијалног проширења којем се надала, „разорена, измучена, гладна и ојађена" Црна Гора - како је описује историчар Шербо Растодер - као и њен краљ у егзилу, више није имала ни подршку великих сила.

Идеје о уједињењу са Србијом које би гарантовало безбедност и економски опоравак унутар будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), све се чешће помињу.

Крајем новембра, на Подгоричкој скупштини, како је данас позната у историографији, 160 делегата је једногласно, без јавне расправе, одлучило да Црна Гора улази у заједничку државу са Краљевином Србијом под српском династијом Карађорђевића.

Краљ Никола Први Петровић Његош и његова династија збачени су са престола и протерани из земље, а Црна Гора подржава уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у будућој крајевини, одлучили су делегати.

И читав век касније, несугласице које су ове одлуке изазвале у Црној Гори нису прошлост ни за становништво, ни за историчаре.

Тик после рата, Европа се мењала на принципу самоопредељења, начелу које је промовисао амерички председник Вудро Вилсон и утицала на стварање националних држава.

Тежња Србије и Црне Горе ка уједињењу није била новост и о њему се преговарало у тајности и пред почетак рата 1914, о чему сведочи писмо краља Николе зету, српском краљу Петру И Карађорђевићу, цитира црногорски историчар Савић Марковић Штедимлија у књизи Црна Гора у Југославији.

Значајна већина становништва Црне Горе јесте била за заједничку државу, али о моделу уједињења нису сви исто размишљали, што је довело до подела у земљи, каже Растодер, председник Одбора за историју Црногорске академије наука и уметности (ЦАНУ).

„На једној страни су били 'бјелаши', присталице безусловног уједињења са Србијом, а на другој 'зеленаши', присталице династије Петровић Његош и такозваног условног уједињења, што је имало различите концепте, од конфедерације до федерације, али става да Црна Гора мора бити субјект у тим процесима, а не објект", објашњава за ББЦ на српском.

Ове две групе назване су боји листића на скупштини - бели су гласали за, а зелени против припајања Србији.

У септембру 1918, после пробоја Солунског фронта и ослобођења Краљевине Србије, савезничке трупе из Велике Британије, Француске, Америке и Италије, убрзо су стигле и у Црну Гору.

Поред савезника, стижу и Јадранске дивизије српске војске под командом пуковника Драгутина Милутиновића.

Он је из Београда добио налог да спроведе плебисцит за избор посланика за скупштину на којој ће се гласати о будућем уједињењу са Србијом.

Српски официри ће одиграти важну улогу приликом организације гласања, а избори у тим условима „нису могли да буду фер", сматра британски историчар Марко Атила Хоаре, стручњак за историју Балкана и Југославије.

„Присталице краља Николе Петровића биле су или држане ван земље и потиснуте или им је онемогућено да слободно агитују - нису могли да слободно учествују у изборима", каже он за ББЦ на српском.

Многи у Црној Гори су деценијама касније оспоравали начин гласања, јер тамошње институције нису могле да га организују, а влада и краљ нису добили дозволу Француске да се врате у земљу.

За Милоша Јагодића, историчара из Београда, Подгоричка скупштина била је „демократски израз воље бирача који су изабрали посланике за ту скупштину", а не анексија.

У то доба, појмови „Црногорац" и „црногорство" нису били национални или етнички, јер се тамошње становништво сматрало Србима, сматра он.

„Одлука о уједињењу Црне Горе и Србије у историјском смислу је резултат тежње та два дела српског народа да се обједине", каже професор Филозофског факултета у Београду за ББЦ.

Улогу европских сила у припајању Црне Горе Србији Растодер види као „пресудну".

„Вршиле су нову прерасподелу и креирале нову карту Европе, а на њој није било места за Црну Гору.

„Југословенска држава је добила примат у новој прерасподели моћи", закључује он.

(Не)уставна скупштина и клица поделе

Подгоричка скупштина је била „правно и политичко насиље" српске владе Николе Пашића над Црном Гором, сматра Растодер.

„Уместо хирурга и прецизне операције, уједињење су спровели касапи, бахато и крајње непромишљено.

„Нема сумње да се ради о анексији, из простог разлога: код уједињења нужно постоје два субјекта (Србија и Црна Гора), а овде је у свим процесима само један - Србија", каже црногорски историчар за ББЦ.

Пашић и регент Александар Карађорђевић нису изабрали добар начин за спровођење ове идеје, сматра британски историчар Марко Атила Хоаре.

Модел уједињења био је „превише оштар и апсолутистички", оцењује.

„Да је приступ био нијансиранији, можда би Црна Гора и Србија трајно опстале заједно."

Потез Пашића и регента утицао је на рађање идеје о црногорској нацији, одвојеној од српске, сматра Хоаре.

„Покренули су је они који су желели да Црна Гора у заједничкој држави задржи степен аутономије и разликовања."

Пашић, који је умногоме кројио тадашњу политику Београда, „био је изразити српски националиста, који лично није веровао у југословенство", сматра Хоаре.

„Било му је једино важно да та Југославија буде предвођена Србијом, а Црну Гору није видео као питање шире државе, већ унутрашње, за које се искључиво Србија пита", оцењује он.

Историчар Љубодраг Димић напомиње да је Пашић желео да избегне да се савезничке силе умешају у решавање овог питања.

„Пашић не помиње уједнињење, него 'сједињење', сматрао је да треба да буде извршено независно од тога да ли ће се створити југословенска држава или неће", указује професор Филозофског факултета у Београду за ББЦ на српском.

После капитулације црногорске војске у Првом светском рату 1916. у већини сила Антанте променио се став према црногорској државности.

Од тада сматрају да „после рата Црна Гора не треба да буде обновљена као независна држава", што је „запечатило њену судбину", сматра Милош Јагодић.

Црногорска влада у емиграцији је „наилазила на зид ћутања на њихове иницијативе о будућем положају или територијалном проширењу Црне Горе", додаје.

„Све друго су била само питања спровођења те одлуке, па и Подгоричка скупштина, а силе Антанте нису желеле да прљају руке егзекуцијом, што је препуштено Србији", сматра Јагодић.

Одлука Подгоричке скупштине је, сматра Растодер, донета гажењем црногорског устава и закона, што не негира ни Јагодић.

„Па, наравно да није било у складу са црногорским Уставом и законом, из простог разлога: краљ није био у земљи, а по закону он је био тај који сазива скупштину", каже Јагодић.

Било је „потпуно јасно да је циљ скупштине превратнички" и „нико то није крио", додаје.

„Народ је био расположен за уједињење", тврди Јагодић.

Димић на замерке у механизму одлучивања напомиње да је резолуција донета „сасвим легитимно и једногласно" и да у Црној Гори тада „није било политичара, већ првака".

„Ако си првак у неком селу или срезу, ти припадаш раду те скупштине и учествовао си у њему претходних деценија", каже Димић.

Подгоричка скупштина трајала је од 24. до 29. новембра 1918, а већ у јануару следеће године подигнут је Божићни устанак под вођством командира Крста Зрнова Поповића.

Незадовољници начином на који је Црна Гора завршила у заједничкој држави подигли су се 6. јануара под слоганом „За право, част и слободу Црне Горе".

Био је то „први већи идеолошки сукоб у историји Црне Горе", каже Растодер.

„На једној страни су били противници безусловног уједињења, предвођени официрима црногорске војске (бивши комити), а на другој такозвана Млада Црна Гора, присталице безусловног уједињења потпомогнуте од генерала Милутиновића", објашњава.

Устанике је подржавала и црногорска влада у изгнанству и краљ Никола, али је побуна угашена већ 7. јануара.

Поделе посејане уочи, током и непосредно после Подгоричке скупштине живеле су у Црној Гори и до следећег гласања 1920, када је организована Уставотворна скупштина, али и наредних деценија.

Зашто је маузолеј на Ловћену честа тема расправа у Црној Гори:

Стогодишња подела

Црногорски парламент је на иницијативу тада владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС), после дуге и жучне расправе, 2018. изгласао Резолуцију којом се одлуке Подгоричке скупштине проглашавају ништавним.

Ефекте ове Резолуције у 21. веку осетио је тадашњи српски амбасадор Владимир Божовић.

Црна Гора га је 2020. прогласила непожељном особом, тврдећи да је омаловажио државу која му је дала дипломатско гостопримство, делом и због тврдњи о Подгоричкој скупштини.

„Амбасадор Божовић је нелегалну и нелегитимну Подгоричку скупштину 1918. назвао 'ослобођењем' и 'слободном вољом' црногорског народа", саопштено је из Министарства спољних послова Црне Горе.

Принц Никола Петровић, праунук последњег црногорског краља, Подгоричку скупштину коментарисао је 2017.

„Зар није ужасна неправда да једина земља на Балкану, која је вековима бранила сопствену независност од разних империја, види своје име избрисано са мапе?

„А династија која је управљала њеном судбином бачена је у заборав историје", рекао је 2017. за Радио Слободна Европа (РСЕ).

Ставови о одлукама Подгоричке скупштине и данас су подељени.

Представници странака блиских званичном Београду, попут председника парламента Андрије Мандића, сматрају одлуке Подгоричке скупштине „позитивним", док је други, попут бившег председника Мила Ђукановића, виде као „издају" Црне Горе.

„То је вечита тема у којој се национални дуалитет потврђује односом према овом догађају - по правилу, Срби су за, а Црногорци против", објашњава Растодер.

За Димића одлука из 1918. није спорна, али јесу тумачења историје.

„Она зависе од политичке климе која се на Балкану мења и неколико десетина пута у једном веку, због чега и тумачења Подгоричке скупштине изнова добијају политичку афирмацију", сматра Димић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk