Колико је жртава нуклеарне катастрофе у Чернобиљу

Овај текст је први пут објављен 2019. године

Прикривен одлукама власти Совјетског Савеза у то време, прави број смртних случајева и болести изазваних нуклеарном несрец́ом у Чернобиљу постао је јасан тек после више деценија.

Пролец́е је увек било најпрометније доба године за жене које су радиле у фабрици за прераду вуне у Чернигову, на северу Украјине.

Више од 21.000 тона вуне прошло је кроз фабрику са фарми широм земље током годишњег периода шишања оваца. Април и мај 1986. године нису били изузетак.

Раднице су радиле у сменама од 12 сати док су ручно сортирале гомиле сировог руна пре него што је опрана и балирана.

Али онда су жене почеле да се разбољевају.

Неке су патиле од крварења из носа, друге су се жалиле на вртоглавицу и мучнину.

Када су власти позване да истраже, откриле су нивое зрачења у фабрици до 180мСв/х.

Свако ко је изложен овим нивоима би за мање од минута премашио укупну годишњу дозу која се данас сматра безбедном у многим деловима света.

Осамдесет километара даље налазила се нуклеарна електрана Чернобиљ.

Дана 26. априла 1986. године, реактор број четири у електрани претрпео је катастрофалну експлозију која је открила језгро и избацила облаке радиоактивног материјала у околно подручје док је пожар неконтролисано горео.

Али, сматрало се да је Чернигов далеко изван зоне искључења која је брзо створена око погођене електране, а очитавања на другим местима у граду показала су релативно низак ниво радијације.

„Подручје је било жуто на мапама зрачења, што значи да град није био јако погођен“, каже Кејт Браун, историчарка науке на Масачусетском технолошком институту (МИТ).

„Ипак, у овој фабрици је било 298 жена које су добиле статус ликвидатора, што је обично било резервисано за оне које су документовале изложеност током првих дана санације после несрец́е.“

Браун је открила причу о вунарским радницама из Чернигова као део истраживања о утицају катастрофе у Чернобиљу.

Њена одлучност да открије праву цену катастрофе одвела ју је у многе делове Украјине, Белорусије и Русије, како би интервјуисала преживеле, претраживала званичне архиве и старе болничке извештаје.

Према званичном, међународно признатом броју жртава, само 31 човек је умро од директних последица кастастрофе у Чернобиљу.

Уједињене нације процењују да се само 50 смртних случајева може директно приписати катастрофи.

Године 2005, предвиђено је да би додатних 4.000 људи на крају могло умрети као последица изложености зрачењу.

Међутим, истраживање Браун сугерише да је сенка Чернобиља много већа него што се мислило.

„Када сам посетила фабрику вуне у Чернигову, упознала сам неке од жена које су тада радиле“, каже она.

„Тамо је још увек било само 10 тих жена. Рекле су ми да су скупљале бале вуне и сортирале их на столовима.

„У мају 1986, фабрика је добијала вуну са очитавањима зрачења до 30 Св/х. Бале вуне које су жене носиле биле су као грљење рендген апарата док је био стално укључен.“

Хиљаде животиња је поклано у области око Чернобиља током евакуације.

Браун верује да је вуна неких од ових животиња изгледа пронашла пут до фабрике у Чернигову заједно са другом контаминираном вуном са фарми обавијених облацима радиоактивног материјала у северној Украјини.

Када је Браун разговарала са 10 „ликвидатора“ у фабрици вуне, њихове приче су дале суморну слику онога што се, изгледа, дешавало широм региона, док су људи који нису имали никакве везе са санацијом катастрофе били изложени радиоактивном материјалу.

„Показивали су на различите делове тела који су остарили више од других и са којима су имали здравствених проблема“, каже Браун.

„Знали су све о томе који су се радиоактивни изотопи населили у њиховим органима.“

Преосталих 288 жена, речено јој је, или су умрле или су примале пензије због лошег здравља.

У недељама и месецима после катастрофе у Чернобиљу, стотине хиљада ватрогасаца, инжењера, војника, полицајаца, рудара, чистача и медицинског особља послато је у подручје непосредно око уништене електране у настојању да контролишу пожар и топљење језгра и спрече даље ширење радиоактивног материјала у животну средину.

Ови људи - који су постали познати као „ликвидатори“ због званичне совјетске дефиниције „учесника у ликвидацији последица несрец́е у нуклеарној електрани у Чернобиљу“ - добили су посебан статус који је значио да ц́е примати бенефиције као што су додатна здравствена заштита и исплате.

Званични регистри показују да је 600.000 људи добило статус ликвидатора.

Међутим, контроверзни извештај који су објавили чланови Руске академије наука указује да је у тимовима за санацију Чернобиља могло да буде чак 830.000 људи.

Проценили су да је између 112.000 и 125.000 њих – око 15 одсто – умрло до 2005. Међутим, многе бројке у извештају оспорили су научници на Западу, који су доводили у питање њихову научну валидност.

Украјинске власти су, међутим, водиле регистар својих грађана погођених несрец́ом у Чернобиљу.

У 2015. у бази података било је 318.988 украјинских радника на санацији, иако је, извештају Националног истраживачког центра за радиолошку медицину у Украјини, 651.453 радника прегледано на изложеност зрачењу између 2003. и 2007.

У сличном регистру у Белорусији забележена су 99.693 радника на санацији, док је други регистар укључивао 157.086 руских ликвидатора.

У Украјини је стопа смртности међу овим храбрим појединцима нагло порасла, са 3,5 на 17,5 смртних случајева на 1.000 људи између 1988. и 2012. године.

Инвалидитет међу ликвидаторима је такође нагло порастао. Године 1988, око 68 одсто њих је сматрано здравим, док је 26 година касније само 5,5 одсто још увек било здраво.

Вец́ина - 63 одсто - је пријављено да пати од кардиоваскуларних и циркулаторних болести, док је 13 одсто имало проблема са нервним системом.

У Белорусији је до 2008. регистровано 40.049 ликвидатора са раком, заједно са додатних 2.833 из Русије.

Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА), међутим, каже да здравствене студије ликвидатора „нису показале никакву директну корелацију између њихове изложености зрачењу“ и рака или других болести.

Још једна група која је поднела највец́и терет изложености зрачењу у сатима и данима после експлозије били су они који су житељи оближњег граду Припјата и околине.

Прошао је дан и по пре него што је евакуација почела. Евакусано је 49.614 људи.

Касније је додатних 41.986 људи евакуисано из 80 насеља у зони од 30 км око електране, али се на крају сматра да је око 200.000 људи пресељено као последица несрец́е.

Неки од оних који су живели најближе електрани примили су унутрашње дозе зрачења у штитним жлездама до 3,9 Гy - отприлике 37.000 пута вец́е од дозе на рендгенском снимку грудног коша - после удисања радиоактивног материјала и конзумирања контаминиране хране.

Лекари који су проучавали евакуисане извештавају да је морталитет међу евакуисанима постепено растао, достигавши врхунац у периоду 2008–2012. са 18 смртних случајева на 1.000 људи.

Али ово и даље представља мали део људи погођених катастрофом у Чернобиљу.

Браун је пронашла доказе скривене у болничким записима из времена несрец́е који показују колико су проблеми били распрострањени.

„Болнице широм региона, па чак и у Москви, биле су препљављени људима са акутним симптомима“, каже она.

„Извештаји које имам указују на то да је најмање 40.000 људи хоспитализовано током лета након несрец́е, од којих су многи били жене и деца.“

Верује се да је политички притисак довео до тога да совјетске власти, које нису желеле да изгубе образ на међународној сцени, потисну праву слику проблема.

Али после распада СССР-а и како људи који живе у подручјима изложеним зрачењу почињу да показују широк спектар здравствених проблема, појављује се далеко јаснија слика о жртвама које је катастрофа проузроковала.

Виктор Сушко, заменик генералног директора Националног истраживачког центра за радиолошку медицину (НИЦРМ) у Кијеву, у Украјини, описао је инцидент у Чернобиљу као „највец́у антропогену катастрофу у историји човечанства“.

НИЦРМ је проценио да је око пет милиона становника бившег СССР-а, међу којима и три милиона у Украјини, патило од последица Чернобиља, док је у Белорусији око 800.000 људи регистровано као погођено зрачењем после катастрофе.

Украјинска влада деценијама касније исплац́ује накнаде за 36.525 жена које се сматрају удовицама мушкараца који су патили од последица несрец́е у Чернобиљу.

Од јануара 2018. године, 1,8 милиона људи у Украјини, међу којима и 377.589 деце, имало је статус жртве катастрофе, према Сушку и његовим колегама.

Брзо је порастао број људи са инвалидитетом међу овом категоријом становништва, са 40.106 у 1995. на 107.115 у 2018. години.

Занимљиво је да Сушко и његов тим тврде да је број жртава Чернобиља у Украјини смањен за 657.988 од 2007. године - што је пад од 26 одсто.

Иако не објашњавају зашто, вероватно је то делимично последица миграција, јер су жртве напустиле земљу, рекласификације статуса жртве и, неизбежно, смртних случајева.

Стопе смртности у подручјима контаминираним радијацијом прогресивно расту више него у остатку Украјине.

Достигле су врхунац 2007. године када је више од 26 људи на сваких 1.000 умрло, у поређењу са националним просеком од 16 на 1.000.

Укупно око 150.000 квадратних километара Белорусије, Русије и Украјине сматра се контаминираним, а зона искључења од 4.000 квадратних километара - подручје више него двоструко вец́е од Лондона - практично је ненасељено.

Али радиоактивне падавине, ношене ветровима, расуте су по вец́ем делу северне хемисфере.

У року од два дана од експлозије, у Шведској су забележени високи нивои зрачења, док је контаминација биљака и травњака у Британији довела до строгих ограничења продаје јагњетине и других производа од овце годинама после.

У подручјима Западне Европе погођеним чернобиљским радиоактивним падом, такође постоје индикације да су стопе неоплазми – абнормалних раста ткива која обухватају и рак – биле вец́е него у подручјима која су избегла контаминацију.

Али Браун верује да су неки од потеза за сузбијање последица катастрофе такође довели до ширења контаминације.

У архиви у Москви пронашла је записе који указују на то да су месо, млеко и други производи од контаминираних биљака и животиња послати широм земље.

„Осмислили су приручнике за индустрију меса, вуне и млека како би класификовали производе као високе, средње и ниске у погледу зрачења“, каже она. „Месо са високим нивоима, на пример, гурнуто је у замрзивач како би могли да сачекају док не падне.

„Месо средњег и ниског нивоа требало је да се помеша са чистим месом и претвори у кобасице. Означено је као нормално и послато је широм земље, иако им је речено да га не шаљу у Москву.“

Браун, која је написала књигу о налазима - „Приручник за преживљавање: Чернобиљски водич за будуц́ност“, такође је открила сличне приче о боровницама које су биле изнад прихвац́ене границе зрачења, а помешане су са чистијим бобицама како би цела серија потпала испод границе прописане законом.

То је значило да су се људи ван Украјине „будили уз доручак од чернобиљских боровница“, а да тога нису ни свесни, каже она.

Међутим, утврђивање веза између изложености зрачењу и дугорочних здравствених последица је тежак задатак.

Могу да прођу године, чак и деценијама пре него што се рак појави, а приписивање одређеном узроку је тешко.

Једна недавна студија, међутим, идентификовала је проблеме у геномима деце која су била изложена током катастрофе или су њихових родитељи били погођени радијацијом.

Утврђено је повец́ање нивоа оштец́ења и нестабилности у њиховим геномима.

„Нестабилност генома представља значајан ризик од рака“, каже Александра Фучиц́, генотоксиколог у Институту за медицинска истраживања и медицину рада у Загребу, Хрватска.

Она је ћерка Украјинке и сарађивала је са руским научницима на проучавању ефеката чернобиљског зрачења на децу из региона.

„У случајевима Чернобиља, време није лековито. Време је инкубациони период за развој рака.“

Друге студије су пронашле вец́е стопе мутација у некодирајуц́им регионима генома код деце рођене у Могиљеву, у Белорусији - где је пала вец́ина радиоактивног облака из Чернобиља - после катастрофе.

Али друга велика студија објављена 2021., пред 35. годишњицу катастрофе, није пронашла доказе о додатном оштец́ењу ДНК код деце родитеља који су били изложени зрачењу током операције чишц́ења после несрец́е.

Студија је прегледала геноме 130 деце зачете и рођене између 1987. и 2002. године и није пронашла повец́ање стопе мутација повезаних са учешц́ем њихових родитеља као ликвидатора у поређењу са студијама у општем становништву.

Истраживачи напомињу да су ликвидатори генерално доживели ниже дозе зрачења током дужег временског периода.

Фучиц́, међутим, каже да је било и других утицаја катастрофе.

Стопе самоубистава међу људима који су учествовали у чишц́ењу у Чернобиљу су вец́е него у општем становништвy.

Студије су такође откриле да су људи који су пријавили да живе у зонама погођеним катастрофом у Чернобиљу у Украјини имали вец́е стопе проблема са алкохолом и лошији ниво менталног здравља.

Готово је немогуц́е проценити тачан број смртних случајева широм света који би могли бити последица катастрофе у Чернобиљу. Али упркос суморној слици коју приказују многа истраживања, постоје и неке приче које су будиле наде.

Три инжењера која су се добровољно јавила да исуше милионе галона воде из резервоара испод запаљеног реактора у данима непосредно након експлозије, газила су кроз високо радиоактивну воду и остатке како би дошла до испуштајуц́их вентила.

Њихова херојска дела су један од најдраматичнијих тренутака у драматизацији катастрофе у серији емитованој на платформи ХБО.

Сва тројица преживела су овај тежак задатак упркос минималној заштити од зрачења током своје мисије.

* Овај чланак је ажуриран 26. априла 2021. године како би се додала нова студија у часопису „Сциенце“ која није пронашла доказе о додатним мутацијама у геномима деце зачете од родитеља који су учествовали у операцији чишц́ења у Чернобиљу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk