Манастир у панчевачкој рафинерији: 'До ограде један свет, иза ограде други'

Дугачка плава ограда панчевачке рафинерије нафте безуспешно покушава да сакрије високе, црвено-беле димњаке и огромне беле реакторе, али чува оно што тражим.

Десетак минута хода било је потребно да пронађем манастир Војловица, на чијем улазу је плаво-бела табла, пожутела од прашине и загађења.

На клупи у хладу дрвета седи јеромонах Теодор, човек дуге, седе браде и плавих очију, једини становник и игуман овог манастира.

„Мора човек да буде упоран да би га пронашао, од ових рампи и ограда се манастир и не види", каже ми са благим осмехом, па ме позива да ми покаже манастирску цркву.

Топао је мајски дан.

У дворишту манастира, до којег сам дошао кроз две ограде рафинерије, дочекују ме алеје црвених и розих ружа и уредно покошен травњак, па манастирски конак и купола изнад којих се надвијају фабрички димњаци.

Зидове конака и манастирске цркве од најближих постројења дели неколико метара, једна капија и ред високих, зелених туја, које пресеца неколико металних кућица за паљење свећа.

Верује се да је црква настала почетком 15. века као задужбина Деспота Стефана Лазаревића, док први писани траг о манастиру потиче из 1542, пише на сајту манастира.

Манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, како је његов пун назив, добио је новог станара 1960-их, када је почела изградња Рафинерије нафте Панчево (РНП).

Земљиште је припадало Српској православној цркви, а манастир је од изградње рафинерије био затворен све до почетка 1990-их, да би тек од 2007. поново добио монаштво.

Двориште манастира од 1960-их било је у власништву Нафтне индустрије Србије (НИС), као и конак, у којем су биле смештене канцеларије запослених.

Међутим, руководство компаније је11. маја ту имовину вратило Епархији банатској.

Док ходамо ка цркви, све је јачи оштар мирис испарења од прераде нафте, а од тутњања рафинеријских постројења мучим се да се присетим шта желим да питам игумана Теодора.

Каже ми да је бука коју чујем „редован ход" рафинерије, а да је било дана када је звук далеко јачи.

Загађење, како тврди, „и осећа и не осећа".

„Овде човек не може да се навикне, а не сме ни да се не навикне.

„Ово постоји, али је битно само онолико колико му дамо важност и не сме да утиче на мој монашки живот", прича док полако хода ка манастирској цркви.

Улазимо и затвара тешка дрвена врата.

Имам осећај као да сам прошао кроз временски портал и закорачио у другу стварност.

Буку више не чујем, уместо испарења осећам само мирис свећа и тамјана, а поподневно сунце готово да и не допире у здање са високим сводом и тек неколико малих прозора при врху.

„Овде се прозори не отварају", тихо ми каже Теодор.

Судар светова

Живи овде дуже од шест година пошто је претходних 10 провео у монашкој заједници манастира Средиште надомак Вршца, града у Јужном Банату удаљеном 70-ак километара од Панчева, где му је сада дом.

„Манастир је у шуми, извучен и миран, баш онакав како их људи замишљају", каже.

Када је 2019. добио премештај у Војловицу, сачекао га је потпуни контраст - монашка заједница је он, а шуму и поток заменили су димњаци, зграде, смрад и бука.

„Да ми је неко раније рекао да ћу да живим овде, вероватно бих му одговорио да ми не пада на памет, али временом схватиш да није баш тако и да ти господ даје благодети где год да се налазиш.

„Баш то показује Војловица", сматра Теодор.

Показује ми светиње које се чувају у манастиру, од моштију преподобног Григорија Синаита, до иконе Богодородице и архангела Михаила, као и великог, позлаћеног иконостаса из 18. века.

Када је пре шест година ушао у цркву, имао је „пресудан и благодетан утисак", који је учврстио његову одлуку да баш ту буде монах и игуман.

„Као да ми је Бог рекао: 'Ту сам, ради ти монашчићу то што је до тебе, буди ту и иди на молитву и све ће бити у реду'", прича са благим осмехом.

Сличан осећај имала је и Јелена Поповић, радница рафинерије, која је те 2019. добила канцеларију у згради манастирског конака изграђеној почетком 20. века.

Ова Београђанка до запослења у НИС-у није ни знала за манастир.

Откад је почела да ради у новој канцеларији, у манастирску цркву је ишла „готово сваки дан", све до 2025.

Тада су запослени у НИС-у премештени из здања конака.

„Користила сам време за паузу да сиђем у цркву или да помогнем оцу Теодору, читала сам молитве, често сам седела с њим под брезом испред цркве", сећа се Јелена у разговору за ББЦ на српском.

Спој рафинерије у којој ради и манастира који је заволела током готово шест година рада у конаку назива „надреалним окружењем".

„Један свет је рафинерија, а други је манастир. До ограде један свет, иза ограде други.

„Седиш ту као радник рафинерије, која иза хучи и бучи, а са ове стране ограде, где смо и ми били, мир, макар у духовном смислу", описује Поповић.

Њен колега Иван Радуновић са манастиром се сусрео раније.

Крштен је у њему 1992, када је служио као парохијска црква, а у конаку је радио у два периода - од 2004. до 2006, а потом од 2011. до коначног исељења.

Димитрије, први монах и игуман манастира још од 1960-их, дошао је 2007. године и тада је „дух манастира оживео", прича ми Иван.

Понекад би „у комплетном радном оделу, са шлемом и маском у рукама" улазио у манастир, али игуману Димитрију није сметала његова униформа и раднике је „увек прихватао", додаје.

Радници и игуман, наставља, имали су осећај „заједнице", па су запослени у НИС-у често помагали око уређења и одржавања манастира.

„Необично је кад ујутру долазиш на посао, идеш у манастир, осећаш благостање и уз мирис тамјана заборавиш на обавезе које те чекају", сећа се Радуновић.

Погледајте невероватне снимке потопљене Ваљевске Грачанице:

Одвајање светова

Иако манастир има историју дугу више од шест векова, после више од 50 година суживота са рафинеријом, она је постала главна асоцијација на њега.

„Има једна занимљива анегдота: неки људи су дошли у посету и питали ме: 'Оче, зашто сте овде направили манастир?'

„Одговорио сам им: 'Не знам, деспот Стефан Лазаревић вероватно није знао у 14. веку да ће неки људи шест столећа касније направити рафинерију'", каже са осмехом јеромонах Теодор.

Војловица је један од најстаријих манастира Српске православне цркве северно од Саве и Дунава, а током 15. и 16. века у њему је живело више десетина монаха, пише на сајту манастира.

Како се налази неколико километара од Дунава, био је на рубу Хабзбуршке монархије, која је често ратовала са Османским царством, па су Турци два пута рушили и палили манастир, приликом чега су и монаси страдали, додаје се.

Током Другог светског рата у Војловици су били затворени црквени великодостојници, попут тадашњег патријарха Гаврила Дожића, владике Николаја Велимировића и његовог нећака Јована Велимировића.

Соба у конаку у којој је Николај Велимировић провео две године током рата, готово 80 година касније постаће канцеларија Јелене Поповић.

„Када су ми то рекли, баш сам се изненадила.

„Било ми је непримерено да седим у тој просторији са високим, огромним плафонима.

„Чак сам два пута хтела да изађем из ње, али ме је отац Теодор уверио да треба ту да седим и онда смо 2024. унели иконе, касније и певницу, а они би поподне или рано ујутру, док ја нисам ту, у тој просторији читали молитве", сећа се Јелена.

И изградња рафинерије значила је привремени крај за манастир, који је од 1964. до 1987. године био „неактиван", пише на сајту Завода за заштиту споменика културе у Панчеву.

Обнова манастира трајала је до 1991. године, а шест година касније проглашен је непокретним културним добром од изузетног значаја и под заштитом је Завода.

Прошле су још три деценије до његовог, макар формалног, одвајања од НИС-а, иако манастирску порту и даље са свих страна окружују димњаци и цеви.

Симболично, капија која је спајала манастирско двориште и плаву зграду најближег рафинеријског постројења, кроз коју су радници некада несметано пролазили, данас је затворена.

Пренос власништва над земљиштем и објектима манастира током маја заведен је у панчевачком Катастру непокретности, утврдио је ББЦ.

Монах Теодор то назива „достојанственим чином" руских власника, који су у јеку неизвесности око продаје НИС-а и под америчким санкцијама, спречили да та неизвесност закуца и на манастирска врата.

„Они су сада нама ово поклонили, а нису вратили, јер нису ни морали да враћају, пошто је експропријацијом некада та земља припала рафинерији", каже ми док седимо у дворишту манастира.

Разговор нам прекида паун који, уз још неколико домаћих животиња, живи са њим.

„Живим у собици и више ми као монаху и не треба, али ће сутра бити потребно онима који овде буду после мене, када се оствари монашка заједница.

„Ово може да значи, ако сутра буде имао ко да овде живи по Богу, а ако тога нема, можемо имати целу ову рафинерију, и то ништа неће значити", прича монах у изношеној, црној одори.

Застаје како би ме понудио крупним, јарко црвеним јагодама.

„Узми, то су ти наше, рафинеријске", каже ми са осмехом, па показује прстом ка малој башти коју одржава у дворишту манастира и полако скида петељку са једне од њих.

Питам га хоће ли пренос власништва над земљиштем манастира помоћи да ускоро оформи монашку заједницу.

Каже да се нада, описујући живот у манастиру поред рафинерије као „слику која говори како опстати као хришћанин у 21. веку".

„Ово је парче неба на земљи, а, на крају крајева, све ће једном проћи", закључује, показујући ми на високе, црвено-беле рафинеријске димњаке.

Погледајте и овај видео: Древни мирис тамјана

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk