'Желео сам да плешем заувек, а онда је саобраћајна несрећа све променила'

Док је био дечак у малом пољопривредном месту Џерилдерију у Аустралији, Марк Бру је често плесао на озиданом постољу на којем се налазило поштанско сандуче његове породице.

Носећи вокмен закачен за шортс и јарко наранџасте слушалице на ушима, укочио би се попут статуе сваки пут када би неки аутомобил прошао, што је била игра коју је сам осмислио.

„Волео сам тај осећај који ми је плес пружао. Дао ми је самопоуздање и радост", каже он.

Плес је био и страст која га је издвајала од других.

Бру је био једини дечак у селу који се бавио плесом и због тога су га деца малтретирала.

„Називали су ме најгорим погрдним именима која можете да замислите."

„Многа деца то покупе из онога што слушају код куће од родитеља.

„Било је тешко бити једини и стално имати осећај да не припадаш окружењу", присећа се он.

У једном тренутку је престао да плеше, али су га девојке из његове импровизоване плесне групе охрабриле да настави.

Од тада се његов дар брзо развијао.

Када је има 11 година, наставници су саветовали његовој мајци да му дозволи да изађе на аудиције за школе сценских уметности у Мелбурну и Сиднеју.

Примљен је у обе школе и прихватио је стипендију у Мелбурну.

Одлазак од куће био је „ужасан", каже он, али му је школа пружила нешто што никада раније није имао - осећај припадности.

Бру је одабрао класични балет, иако су му говорили да његова стопала немају природну предиспозицију за ту врсту плеса.

„Само сам радио још више", каже он.

На крају је изборио место у Аустралијској балетској школи у Мелбурну, водећем конзерваторијуму у земљи.

Али тежња за савршенством узела је данак.

Доводио је сопствено тело до крајњих граница, чак је терао колеге из класе да му седе на стопалима да би им се повећала флексибилност.

Због притиска којем је излагао тело морао је да оперише оба скочна зглоба, али се опоравио и наставио да плеше.

У 17. години већ је професионално наступао, а у 19. чак и пре него што је завршио школу, прихватио је ангажман у балетском ансамблу у Преторији, у Јужноафричкој Републици.

Била је то одлука која ће му променити живот на начин који није могао ни да замисли.

Девет месеци после доласка у Јужноафричку Републику, Бру и троје пријатеља - Сајмон, Тоби и Џоан - су током викенда аутомобилом кренули ка резервату дивљих животиња, на једнодневно пешачење кроз природу.

„Сећам се само да је било много забаве, смеха и узбуђења", каже Бру.

„А онда се ниоткуда појавио бели бљесак".

Друго возило их је директно ударило - био је то чеони судар.

Бру се присећа тренутака - чинило се да се све одвијало као у успореном снимку, његови пријатељи су били без свести, имао је зујање у ушима, а затим се пробудио на шљунку поред смрсканог аутомобила.

Спасиоцима је рекао да прво помогну његовим пријатељима, несвестан озбиљности сопствених повреда.

Хеликоптером је пребачен у болницу, где су лекари извели хитну операцију која му је спасла живот.

Утврдили су да има унутрашње крварење, тешке повреде органа, као и пнеумотораксу (колапс плућа)

„Пробудио сам се и схватио да су прошле две недеље", каже Бру.

„Био сам на респиратору, нисам могао да се померам.

„Мама је била ту и покушавала је да буде јака, али је, наравно, била сломљена када ме је видела у таквом стању".

Џоан, Сајмон и Тоби су погинули у несрећи.

Бру је једини преживео.

Лекари су му саопштили да повреда кичмене мождине значи да више никада неће моћи да хода.

Он је то одбио да прихвати.

„Нису ме познавали", каже.

„Нису познавали моје тело.

„Био сам плесач.

„Мислио сам да ћу урадити све што треба и поново проходати.

„Плесачи су веома издржљиви људи".

Али по повратку у Аустралију, у рехабилитационом центру у Мелбурну суочио се са стварношћу.

Покрет се вратио у његове руке, али не и у ноге.

„Ништа се није враћало", каже он.

„Било је поражавајуће".

Упркос томе, пријатељи су га охрабривали да се врати у плесну салу.

У почетку није знао како.

А онда се догодило нешто неочекивано.

Двоје Бруових пријатеља из Њујорка су упознали кореографкињу Кити Лан, која користи инвалидска колица, и повезали су их.

Позвала је Бруа да вежба са њеном плесном групом Инфинитy Данце Тхеатре.

Први пут је видео професионални плес који изводе играчи у инвалидским колицима.

„Схватио сам да је то могуће.

„Морао сам да променим сопствену представу о томе како плесач изгледа".

Бру је 1999., две године после несреће, отпутовао у Њујорк.

Почео је изнова да учи балетске технике користећи горњи део тела и инвалидска колица.

„Када сам одлазио из групе, био сам самоуверен и имао сам осећај као да летим", каже он.

Бру је касније постао цењени кореограф и уметнички директор, познат по истраживању покрета кроз различите облике тела и физичке могућности.

Са кореографом Сидијем Ларбијем Черкауијем је 2024. сарађивао на представи An Accident/A Life (Несрећа/Живот), делу које се бави саобраћајном несрећом и одаје почаст његовим пријатељима.

„То је начин да искажем поштовање према Џоан, Сајмону и Тобију", каже он.

„Али и начин да поново пронађем живот".

Његово следеће дело, Дечаци не плешу (Boys Don't Dance), бави се порукама које је слушао током одрастања у сеоском подручју у Аустралији - да дечаци не треба да плешу.

„Да сам то послушао, данас не бих био овде", каже он.

„Бити другачији није само у реду, то је прелепо".

Данас, Бру има малог сина Џедедају који већ показује љубав према покрету.

Плешу заједно код куће, заустављајући се и „замрзавајући" покрете баш као што је Бру радио као дечак у Џерилдерију.

„Подсећа на мене", каже он.

„Има нешто у њему што жели да прави покрете".

Засновано на епизоди емисије Оутлоок на ББЦ Светском сервису.

Погледајте видео: 'Волим што кроз све пролазимо заједно'

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk