Бусије и 'Олуја': Фудбал на адреси избегличке колоне

Пажљиво чувам фотографије из детињства.

С времена на време волим да их погледам, узмем у руке и дубоко удахнем сада већ устајали мирис - врати ме у детињство.

Дамир Шарић, готово педесетогодишњак ког сам упознала у насељу Бусије код Београда, нема ниједну такву фотографију.

Спаљене су заједно са породичном кућом, током операције 'Олуја', августа 1995. у селу Какањ код Кистање, надомак Книна у Хрватској.

„Нико се није спремао за одлазак.

„Да сам то знао, не би ми остале фотографије и документа. Ни диплому завршене школе нисам узео“, каже Шарић, који је 1995. године постао пунолетан.

У акцији хрватских оружаних снага, којом је званични Загреб вратио контролу над територијом самопроглашене Републике Српске Крајине (РСК) више од 200.000 Срба напустило је подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације у дугим колонама трактора и аутомобила.

Овим је завршен четворогодишњи рат на подручју Хрватске, данас чланице Европске уније.

РСК, непризната државна формација, створена је на територији Баније, Лике, Кордуна и Северне Далмације са Книном као главним градом, пошто је 1991. Хрватска прогласила независност од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Са овог подручја који није признао ни званични Београд, током рата је расељено, око 190.000 Хрвата, процене су Уједињених нација (УН).

Војном акцијом, Хрватска је повратила контролу над области којом је четири године управљало локално српско руководство уз подршку Београда.

Већина српског становништва напустила је ову територију и нашла уточиште у Србији и Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине.

Према попису из 1991, у Хрватској је живело око 500.000 Срба, а данас их је око 150.000.

Број жртава и избеглих и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.

Живот је тада изгубило 1.700 људи, 700 се води као нестало, подаци су Комесаријата за избеглице Србије.

Дуга избегличка колона била је и мета бројних напада у којима је убијено 76 људи.

До краја 1995. убијено је 438 људи који су остали у домовима, а организовано и системски су спаљена цела подручја и села, далеко после завршетка операције, налази су хрватског Хелсиншког одбора за људска права (ХХО).

Један од најпознатијих поступака пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу вођен је против хрватских генерала због 'Олује' - Анте Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака.

Чермак је 2011. ослобођен, а Готовина и Маркач су осуђени на 24 и 18 година затвора због злочина против човечности.

Међутим, само годину дана касније ослобођени су кривице у жалбеном поступку.

Дамирова прича

Прича о 'Олуји' не завршава се ни више од три деценије касније, јер је дугачка колона избеглица једнима разлог за славље, а другима за тугу.

А и прича мојих саговорника је негде између туге и среће.

У Бусијама сам, месту које је изградила управо 'Олуја' и представља највеће избегличко насеље 'Крајишника' прогнаних из Хрватске.

Тешко ми је и да помислим да су ту некада биле њиве.

Мештани ми кажу да је све створено из муке, рада и бола.

Многи тада нису знали да ће морати да напусте огњишта, али их је 4. августа ујутру пробудила пуцњава.

На све стране се тукло, присећа се Дамир.

„Има људи којима је ручак остао на столу када су се дали у бег.

„Возио сам мали камион 'тамић' и у њега је стало 17 жена и деце. Било је и тек рођених беба, а људи су само улазили успут“, прича Шарић.

Иако рођен у Далмацији, данас свима каже да је 'са Бусија'.

Готово у даху изговара да пут до Србије, па и убадања кочића у земљу на Бусијама, није био ни мало лак.

„Мислили смо да ће бити само на неколико дана, а онда смо у мраку видели како села горе и 'падају' једно по једно.

„Пут којим смо се извлачили био је свеже урађен, тек насут“, каже.

Осетим му горчину у гласу када изговара да је 'све било договорено', јер је то био једини коридор којим су могли да се повуку из тог дела Лике и Далмације.

Теза да је 'Олуја' била унапред договорена између српског и хрватског политичког руководства деценијама опстаје, али за њу нема чврстих доказа.

Мајка, сестра и Дамир су се у Бањалуци састали са братом и оцем, а онда кренули пут Србије.

„Нико нам успут по Босни и Херцеговини ништа није дао, можда чашу воде“, прича.

На граници са Србијом чекали су цео дан по августовској врућини - нису им дали да уђу.

Када су прешли Павловића мост на Дрини, униформисане снаге у Србији су почеле да их одвајају 50 по 50.

Једне су слали пут Косова, а друге за Бор.

„Успео сам некако да идем локалним друмовима и стигнем до Сремчице (насеља у Београду), где смо ушли у недовршену кућу неког човека.

„Није било ни воде, ни струје“, прича Шарић 31 годину касније.

Било је и оних који нису смели да се возе са 'крајишким' таблицама, јер би их одмах вратили назад за Хрватску.

У тој кући провели су четири године све док 1997. нису купили плац на Бусијама.

„Више живим у Србији, него што сам тамо живео.

„Не волим да причам о рату, браћа од стрица су остала на 'оној', хрватској, страни и током рата су били за њих.

„Ја немам шта ту да кажем и не покрећем ту тему“, каже Шарић, док седимо у локалној кафани, чији су темељи постављени међу првима у овом избегличком насељу.

Како су рођене Бусије?

Прве куће на Бусијама изграђене су 1997. године.

У то време Општина Земун, чији је председник био Војислав Шешељ, први човек Српске радикалне странке (СРС) осуђен за ратне злочине пред Хашким трибуналом, објавила је јавни конкрус за људе који желе да купе плац.

Многе је привукла цена, али и заједнички живот са земљацима, који су са собом носили исту муку – избегличку.

„Срећа па смо сви дошли на Бусије и нико није на нас гледао као да смо дошљаци, јер смо били у истом 'сосу'.

„Полако смо сами поставили темеље за цркву и школу“, каже Шарић.

Данас је то озбиљно насеље, са кућама, уредним фасадама и лепим окућницама.

Све куће су велике и чини ми се да личе једна на другу, али ми кажу да некада није овако изгледало.

„Свуда је била земља, па су деца ишла у школу у чизмама по блату до пута, а пре него што уђу у аутобус морали су да се преобују и оставе каљаву обућу у некој од кућа која се гради.

„Дешавало се да неће да их пусте у градски аутобус са таквом обућом“, прича Шарић.

Драгослав Брадонић, власник локалне кафане, такође избеглица из Хрватске, каже да је тада продато више од 1.000 плацева.

„Овде нико није платио мајстора, једни другима смо помагали.

„Како видимо да испред нечије куће стане шлепер тако идемо да истоварамо. Било је заједништво, јер данас треба мени, сутра неком другом“, каже Брадонић за ББЦ на српском.

То их је, кажу, спасило да опстану.

„Певало се на све стране. Чим неко подигне плочу на кући, одмах се усељава. Није се чекало да се све заврши“, додаје.

Са сетом изговара да је било људи који су им тада завидели јер граде кућу.

На муци им нико није завидео.

На Бусијама, кажу, имају све.

Осим фудбалског терена.

Како је фудбал прославио Бусије?

Не разумем се много у фудбал, али изгледа да сви мушкарци у мојој околини знају за фудбалски клуб у Бусијама.

Док седимо у локалној кафани могу да видим како сијају пехари, медаље, на зиду висе фотографије фудбалера.

ФК Бусије, који се такмичи у међуопштинској лиги Београд, називају и 'Српски Атлетик Билбао', јер у њему играју само и искључиво Крајишници.

Шпански клуб Атлетик Билбао познат је по главном правилу да играју једино Баскијци.

„Можда смо имали два играча који нису из Крајине од кад је клуб основан 29. новембра 2003. године.

„Да сад одете у било који фудбалски клуб, нико неће да каже неку лошу реч за наше фудбалере“, прича Шарић ентузијастично.

О рату, избеглиштву и патњи најмање желе да причају, али о фудбалу би, чини се, цео дан.

„Фудбал играмо више од 20 година, али ниједну утакмицу нисмо одиграли у нашим Бусијама. Немамо где.

„Захваљујући фудбалу, људи су чули за Бусије, пре тога нико није знао за нас. Ни где се налазимо, ни ништа.

„Сете нас се само у августу и то је то. Е то су Бусије, нажалост“, каже Шарић.

Објашњава ми да су много њиховог новца уложили у клуб.

„Када смо основали клуб, имали смо неку травнату парцелу и заболи смо дрвене кочиће, али су убрзо дошли власници и рекли да је то приватни плац.

„Имам играче који су ту од оснивања, али немамо тренинге јер немамо где, а и финансијски је неиздрживо“, додаје Шарић, без кога, како ми кажу, овај клуб не би ни постојао.

Све турнире плаћају сами, некад одлазе и у Далмацију, па се такмиче против момака из српских села.

Дођу понекад и Хрвати, који играју за те клубове, али их нема много.

До сада нису угостили тим из Хрватске.

Нису их ни звали.

„Постоји неки план да се направи спортски терен, а када ће бити урађен и да ли ће, не знамо.

„Ушли смо у виши ранг без пара, без ичега. Али кад хоћемо, можемо све да урадимо“, с поносом наглашава Шарић.

Док то прича, Брадонић се убацује и каже да никада нису имали новца у фудбалу и нису имали око чега да се посвађају.

Зато су и опстали, додаје.

Јованова прича

Пре Бусија, заселак Медић, надомак Книна, био је дом Јована Вученовића.

Све до 4. августа 1995. године.

Пре распада СФРЈ мислио је да у Југославији рат никада неће доћи.

Био је наиван, каже.

„Срби су живели у облацима, а Хрвати су били приземни.

„Они су увек били Хрвати, а ми Југословени“, каже Вученовић и наглашава да није после рата узео хрватски пасош.

Пре рата са Хрватима су у Книну добро живели, нису имали неких проблема.

Чак и тог 4. августа када се запутио у непознато у избегличкој колони, мислио је да ће се вратити за који дан.

Тако су им рекли, додаје.

Као и многи, и он је пошао готово празних руку на пут.

„Нема ту паковања, био сам убеђен да ћу се вратити, јер нисам никоме ништа лоше учинио.

„Отац и мајка су пошли раније, а супруга и ја предвече“, каже.

Син, који је у то време био студент машинства, вратио се у Книн на двонедељну војничку обуку, али су га одмах послали на Банију, прву борбену линију.

Када је напустио Книн, није знао да ли му је син жив.

„Пола пута сам возио комшијски трактор, а онда су дошли по мене из Србије и повезли ме.

„Возио сам на трактору и у приколици 27 људи, који су седели на блатобрану, на приколици, на прикључку за приколицу, где год су могли да стану“, каже Вученовић.

Не воли више тога ни да се сети, тако ми делује.

Помоћи успут није било много.

„Успут смо видели српске тенкове како стоје један наспрам другог и спремни да беже.

„Идем трактором и заобилазим их, па чујем причу да су се српски генерали убили и да је опште расуло. Онда у Босанском Петровцу видим све те за које су рекли да су мртви“, каже Вученовић.

И он верује да је све било договорено, судећи према свежем друму који је био обезбеђен за бежање свега неколико дана пре, како кажу.

Прича да није у делу колоне која ја гађана, али је чуо детонације и видео изрешетане аутомобиле.

Верује да су настрадале остављали мало даље од пута или их закопавали.

И њега је пут довео до Бусија, места где је купио плац и саградио кућу.

Хтео је да оде у иностранство због деце, али каже да је имао ту срећу, или несрећу, па није успео.

Породица Дамира Шарића има и хрватска документа и сада му то олакшава путовање.

Његова породична кућа у Далмацији је била потпуно срушена.

Хрватска је обновила основно, а они су је током времена средили и сада његови родитељи тамо буду пола године.

„Нисам имао никада проблем тамо. Родитељи имају маслине и бадеме, па одемо када треба да помогнемо.

„Са децом идемо свако лето јер смо близу мора и не размишљам о другим дестинацијама“, каже Шарић.

Никада им није причао о рату, да му је Хрватска војска срушила кућу и не пушта им ратно-хушкачке песме.

Ипак, не зна да ли ће се некада тамо вратити да живи.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk