Ноланова или Бекимова: Чија је Одисеја боља

Лако је снимити добру Одисеју када главну улогу добије човек такве харизме и таква звезда - Беким Фехмиу.

Добро, није ни Мет Дејмон лош.

Довољно добар да цео свет већ недељама прича о Одисеји.

Али док нови филм Кристофера Нолана осваја биоскопске сале, прикупља похвале, критике и расправе, истовремено скреће и пажњу на заборављену мини-серију из 1968. године.

А ту Одисеја игра управо Фехмиу, један од највећих југословенских глумаца, који је током 1970-их снимао у иностранству и стигао чак и до Холивуда.

После одласка у биоскоп, одлучио сам да први пут погледам и ту верзију и упоредим их.

„Беким је својим бићем носио ерос - а ту мислим љубав према животу генерално - што не видим код Мета Дејмона, колико год добар глумац био“, каже драматуршкиња Александра Гловацки за ББЦ на српском.

„Та љубав га је гонила да покуша све да избегне глупи одлазак у глупи рат и неизвесност, могућу смрт, у тренутку кад је добио сина - дете је живот, рат је смрт.“

Ноланова

Прича, наравно, прати Одисеја, краља Итаке, који после десетогодишње опсаде Троје, описане у Илијади, још десет година покушава да се врати кући.

На том путу суочава се разним приликама и неприликама, док га на двору, који опседају просци, чекају супруга Пенелопа (Ен Хатавеј) и син Телемах (Том Холанд).

И питају се да ли је жив.

Екипа пуна суперстарова - ту су и Зендаја, Шарлиз Терон, Роберт Патисон и Џон Бернтал - али пре свега статус Нолана као једног од најпопуларнијих редитеља 21. века, направили су од Одисеје филм за који се тражи карта више, што би рекла поштапалица.

За београдску IMAX пројекцију, посебне величине платна и квалитета слике, како је Нолан филм и снимио и замислио да се гледа - додуше, његову намеру у целости може да испрати само 41 биоскопска сала на свету, а три у Европи - данима није било карата.

Нашли смо их тек за крај те седмице и то у углу сале.

И то доста говори о Нолану, аутору низа хитова попут Опенхајмер, Међузвездани (Interstellar), Почетак (Inception), Престиж, Мементо, Бетменове трилогије и других.

Из биоскопа сам изашао задовољан.

Било ми је забавно, па и емотивно на крају, а то да филм траје скоро три сата уопште нисам осетио.

Дошао сам на блокбастер, блокбастер сам и добио.

То је Ноланово поље, али истовремено уз репутацију ауторских пројеката, што се такође може осетити у Одисеји.

Баснословни буџет искористио је за невероватне кадрове на локацијама широм света, уз минималне дигиталне интервенције и дораде, тако честе у данашњим филмовима.

Додуше, колико су сви најављивали грандиозни спектакл, попут Клеопатре, Бена Хура и Господара прстенова, са хиљадама - правих или дигаталних - статиста, Одисеја је, као што пише словеначки филозоф Славој Жижек, „прилично скромна, готово камерна драма“.

„Никада не видимо тројанску обалу прекривену хиљадама грчких војника, нити стотине бродова усидрених иза њих...

„Нема масовних битака у којима се сукобљавају стотине ратника, а ни Троја није приказана као големи велеград, већ као скуп грађевина повезаних уским и кривудавим улицама“, пише Жижек.

Али је истовремено заиста биоскопски спектакл.

„Очекивала сам спектакл, али не да ми буде толико емотивно“, каже Оливера Поповић, музичарка и ауторка Instagram профила Оли гледа филмове, за ББЦ на српском.

„Из биоскопа сам изашла са осећајем да сам нешто проживела - и то путовање и чекање и страх и тензију, нешто ме је и дирнуло, а покренула су се у мени и нека питања.“

Иако сматра да филму истовремено „свашта може да се замери“, пре свега на питању недовољног развоја ликова, види га као погодак.

„Читала сам разне критике и мислим да се све своди на то колико познајеш Ноланов рад и која су ти очекивања.

„Он увек јури те колосалне призоре и визуелни спектакле, и стварно је на нивоу задатка, тако да је ово баш велики и амбициозни подухват, али и адаптација уз његов лични печат, да ти буде јасно да је ово заиста Ноланова Одисеја.“

Највећи Ноланов утицај види се код самог Одисеја.

Уместо паметног и лукавог јунака, као у епу, представио га је као измученог војника који промишља о рату, разарању Троје, убијањима, његовој улози и одговорности у свему томе и поступцима због којих се каје.

Малтене човека са пострауматским стресним поремећајем (ПТСД).

И то ми се свидело, као и многима, о чему сведочи низ похвала и струке и публике, па и високе оцене на сајтовима за рецензије - али не свима.

„Што више времена пролази то ми је тањи филм“, каже Лука Хркаловић, филмофил и аутор блога Лепота филма (Беаутy оф цинема), за ББЦ на српском.

Отишао је прво на „обичну пројекцију“, са намером да касније гледа IMAX верзију, али сада каже да за то „нема превелику жељу“.

Највећи проблем има са кастингом, а пре свега са улогама Ен Хатавеј, Тома Холанда и Шарлиз Терон.

„Нико није врхунски, има само оних ликова који су ми ок и не сметају ми... Ништа није лоше, али ни сјајно.

„За његове способности, онакве Бетмене и друге филмове, као и за тај буџет који је добио, требало је да (Нолан) повуче много, мново више бољих потеза“, сматра Хркаловић.

Посебно је оштра била Емили Вилсон, професорка Универзитета у Пенсилванији и преводитељка Одисеје, чији је рад Нолан претходно хвалио.

Филм, како каже, нема ништа убедљиво да каже и „недостају му психолошка, емоционална, политичка и етичка дубина“.

„Било би ме срамота да сам написала иједан део овог сценарија", пише.

Али опет, мени се свидео и било ми је забавно.

И има ми то нешто мало више од пуке забаве.

Због њега вреди отићи у биоскоп, а то нешто говори.

Бекимова

Прво, ово није баш Бекимова верзија.

Он је ту само играо, али је са ових простора, па сам је тако назвао.

Реч је о мини-серији од осам епизода, снимљених у копродукцији Италије, Француске, Западне Немачке и социјалистичке Југославије, у којој је настао велики део кадрова.

Пре свега на јадранској обали и острвима, док је итачки двор био у студију Јадран филма у Загребу.

Први пут је емитована на телевизији РАИ - на италијанском, наравно - али се срећом може наћи и на Јутјубу, са преводом на српски.

Претходно је направљена верзија са Кирком Дагласом из 1954, има једна са Армандом Асантеом из 1997, филм Повратак са Рејфом Фајнсом из 2024, као и комедија O Brother, Where Art Thou? (2000) браће Коен, делом заснована на епу.

А први је био неми филм још из 1911. године.

Бекимову верзију је режирао Франко Роси, а продуцирао чувени Дино де Лаурентис, док је славна грчка глумица Ирена Папас добила улогу Пенелопе.

„Еротичнију сцену у животу нисам видела од оне кад се Ирена Папас и Фехмиу гледају на 20 метара, после 20 година, а пошто је она схватила ко је он, и не смеју то да покажу“, каже драматуршкиња и позоришна критичарка Гловацки.

Та верзија Одисеје ју је, како каже, као дете увукла у свет грчке митологије.

Пре свега, позната је као једна од највернијих адаптација Одисеје.

Има осам епизода од по педесетак минута, тако да ако желите детаљнији приказ Хомеровог епа, ово је опција за вас.

„Када би се у школама за лектиру читала Одисеја, а ученици одлучили да читање књиге замене гледањем серије, не би било много пропуста, нити материјалних грешака", пише Лада Стевановић са Етнографског института Српске академије наука и уметности (САНУ), у научном раду Одисеј на филмском платну и телевизијском екрану.

Серија, како наводи, захтева не само време већ и велико стрпљење, јер „савремени гледалац није навикнут на њен спори ритам."

„Понадала сам се да ће Ноланов нови филм подстаћи на гледање Бекимовог Одисеја", каже Стевановић за ББЦ на српском.

Врата за ту улогу, као и интернационалну каријеру која је уследила, отворио му је лик Белог Боре у филму Скупљачи перја Александра Петровића, једног од најпознатијих црноталасних остварења бивше Југославије, додаје.

У аутобиографији Блиставо и страшно, Фехмиу пише о сусрету са Росијем уочи почетка снимања и безуспешним покушајима да сазна шта редитељ очекује од њега.

Оставши без одговора, одлучио је да ће Одисеј бити „онакав каквим сам га замислио".

„Лукав, радознао, љубитељ жена и слатког живота, бескрупулозан, властољубив као Шекспиров Магбет, мисаон и племенит као Хамлет и окрутан као Ричард Трећи.

„Са свим манама и врлинама. То ће бити мој Одисеј", пише Фехмиу.

И савршено се уклопио.

Док је антички Одисеј описан као „помало здепаст, широких рамена и кратких ногу", изгледа који је у сенци довитљивог, сналажљивог и лукавог интелекта, овде „физички изглед не заостаје за његовом интелигенцијом", пише Стевановић.

„Створен је спој који је магнетски привлачио не само жене са којима се у серији сретао - од смртница до богиња - већ и гледатељке", наводи.

Тако је Фехмиу у Италији добио статус филмске иконе, а проглашен је и једним од десет најатрактивнијих мушкараца 20. века.

Свидела ми се и ова верзија.

Да, доста је спорија и има много више простора него филм, али опет вреди погледати.

Крај је мало другачији него код Нолана, који је потпуно избацио све последице обрачуна на двору - да сад не спојлујем ко није гледао или читао - и свега што се потом догодило.

И Фехмиу стварно плени појавом.

„Везу са овом улогом трајно је обележио тако што је сину који се родио недуго после снимања дао име Уликс", пише Стевановић.

Уликс је на италијанском Одисеј.

Хомерова

Ноланов Одисеј, осим што је подсетио на Фехмиуа, значајно је подстакао и продају неколико хиљада година старог епа.

У Великој Британији је продаја штампаних издања Одисеје порасла је за чак 700 одсто у односу на исти период прошле године.

Скоро 8.000 примерака продато је у Британији само прошле недеље.

Види се то и у пракси.

Иако је мали узорак, на Instagram сторијима ми је изашло неколико људи који су због свега узели да читају Одисеју.

На крају, можда пробати - Хомерову верзију?

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk