ББЦ у Техерану: Новца све мање, у ваздуху лебди опасност од наставка рата

Ведрог пролећног дана у Техерану, Улица Санаеи Газнави, са мешавином радњи које продају основне намирнице и кућне апарате уз брзу храну и цвеће, изгледа као обично место.

У земљи у којој су животи одавно нарушени кризама, то је слика и прилика људи који само покушавају да прегурају дан док им будућност зависи од сила које су изван њихове контроле.

За Мухамеда, у мајици и фармеркама, чин отварање пругасте тенде његове породичне продавнице обуће представља чин наде.

„Срећан сам што сам уопште унутра“, каже нам он кад залутамо у његову минијатурну радњу испуњену од пода до плафона полицама са патикама, великим и малим.

„Много је људи изгубило послове и не ради“, додаје.

Мало је муштерија.

„Пре их је било много више“, жали се суморно његов отац Мустафа, док поносно објашњава да је ова радња у њиховој породици већ 40 година.

Изгубљено је или угрожено до четири милиона послова услед рата са Америком и Израелом и владиног скоро потпуног гашења интернета, објавила је недавно незваничне процене иранска интернет страница Аср-е Иран.

Кутије обележене западним логоима као што су 'Њу баланс' или 'Кларкс' истичу се на збијеним полицама радње.

„Прављено у Кини“, кажу и отац и син онако успутно.

„Чак су и лажњаци скупи у Ирану“, додаје Мухамед.

Очекујем од њих да изразе жељу да ће климаво примирје потрајати и да ће преговори са Америком успети, како би им омогућили да увезу праву робу кад је у питању најновија мода у обући.

„Надамо се да ће поново избити рат“, каже Мухамед, са циничним осмехом на лицу.

Његов отац зналачки одмерава 27-годишњег сина.

„Погледај моју седу косу, знам више од њега.“

„Само смо се уморили од привреде која је све гора и гора“, каже Мустафа.

„Неки људи верују да ће се, ако се рат врати, ствари драматично поправити.“

Испред оближњег драгстора, Шала, старија жена која носи светлу мараму, балансира векну хлеба на држачу за папир на којем је њен списак за куповину и хрпа рачуна.

Кад нас је приметила како пролазимо, застала је да каже сопствено мишљење.

„Људи плаћају три пута више за векну хлеба сада“, жали се она, док држи прсте на меким белим кришкама унутар кесе.

„Људи сада пролазе кроз пакао само да би купили хлеб.“

Она баца поглед по овој улици препуној зеленила у центру Техерана, која је на пола пута између имућног севера са блиставим радњама и шик кафићима, и сиромашнијег конзервативног југа.

„Људима који су богатији је добро, али не и радницима који не зарађују много“, објашњава Шала.

Питам је која је њена порука преговарачима.

„Прекините, доста је било“, каже она.

„Не мислим да ће из свега изаћи било шта добро по нас, зато што Трамп само прети људима.“

Док она жури да заврши куповину, поред ње пролази младић који носи малу стаклену флашу зеленог намаза.

„То је путер валак“, каже он, користећи персијску реч за дивљи бели лук, који цвета у подножју планине са снежним врховима Алборз на северу.

„Сам сам га правио.“

„Само се трудимо да живимо наше животе, да правимо ствари у којима уживамо“, објашњава стоички 45-годишњи архитекта и наставник.

Не жели, каже, да буде увучен у „супер компликовану“ политику у Ирану и ширем региону, или предвиђања шта ће се даље дешавати.

Али изражава незадовољство што не може да уђе чак ни на интернет да би нашао превод речи због дигиталне изолације, која је на снази више од 50 дана.

Чак је и ирански министар за комуникације Сатар Хашеми недавно позвао на укидање ове забране, истакавши да послови око 10 милиона људи, углавном из група са средњим и нижим примањима, зависе од дигиталне везе.

Он је то назвао „јавним правом.“

Ограничења полако и селективно попуштају, иако је порука безбедносних званичника да ће она остати на снази док постоје „непријатељске претње“.

Безбедност је видно пооштрена.

Осећамо то чак и у овој улици.

Обезбеђење у цивилу - из паравојне волонтерске Басиџ или Исламске револуционарне гарде - сада може да се види свуда.

Кратком вожњом одатле на тргу Фердовси, неколико гломазних црних оклопних возила окружених наоружаним униформисаним људима шаљу још озбиљнију поруку.

Попут ове улице, тај трг је тако назван по вољеном персијском песнику.

Питам архитекту која би једна промена направила велику разлику у његовом животу.

„Слобода“ је његов брз, одлучан одговор.

„Слобода мисли и слобода да се има будућност.“

Даље низ улицу, популарни кафић је препун муштерија које чекају да купе његове славне гриловане сендвиче и ледену кафу.

Чак и у овој кризи, кафићи су пуни у Техерану.

Ред места за седење за пултом дуж отвореног излога пружа гостима директан погледа на улицу и људе који пролази поред њих.

У овом граду, контрасти су упадљиви.

Жене у марамама и дугим мантилима деле тротоар са групом младића и жена у врећастим фармеркама са пирсинзима и тетоважама.

Многе жене, и младе и старе, више се не повинују законима који диктирају да се облаче „скромно“ и покривају главе, наслеђе протеста „Жене, живот, слобода“, који су захватили Иран пре неколико година - и, као и сви протести, били брутално угушени.

Мале демонстрације против нараслих трошкова живота крајем 2025. године експлодирале су у националну епидемију антивладиних протеста почетком ове године, са неколико хиљада убијених у гушењу протеста.

Скорашњи рат не излази Алију из главе док пуши увозне цигарете марке наполи са пријатељем.

Међу њих се угурава његова сестра са кратко ошишаном косом и модерним тиркизним наочарима.

„Било је страшно током рата“, препричава Али.

„Осећали смо се усамљено.

„Наше породице су биле у другим иранским градовима и нисмо могли да допремо до њих.“

Њихова будућност изгледа страшно.

Његова сестра нам каже да је управо дала отказ на послу као куварица зато што је власник ресторана рекао да више не може да је плаћа.

„Волим председника Трампа и мрзим председника Трампа“, изјављује Али.

„Волим га зато што је рекао да ће помоћи народу Ирана. Мрзим га зато што није помогао.“

Док сунце залази, возимо се до једног од многих оближњих тргова на којима се ноћу окупљају присталице владе одговарајући на позив њиховог новог вође да искажу отпор и солидарност.

На тргу Вали-е Аср, налази се буљук иранских застава испред новог велелепног мурала бившег врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија, убијеног у израелским ваздушним нападима у првим сатима рата 28. фебруара.

Вечерас су редови столица који се протежу преко овог простора испуњени за дебату на отвореном о питањима као што су да ли је њихов покојни вођа одобрио преговоре са Америком.

Једна жена, у црном велу, огрнута заставом, устаје са столице да би се оштро супротставила модератору на бини, који је информисао масу да се покојни ајатолах прво противио преговорима са непријатељем, али да их је касније одобрио.

„Ствари су тада биле другачије“, виче она, истичући да њихов покојни вођа никад није веровао Западу и да је знао да ће се показати да његови преговарачи нису у праву.

Погледајте видео: Моћни ирански пројектил представљен на војној паради

Убрзо потом, тема расправе се мења.

Друга жена узима микрофон и истиче важност хиџаба - женске мараме за главу.

„Али не треба да будемо толико строги према онима који не желе да га носе, мислим да је дошло време које захтева национално јединство“, саветује она у неочекиваном изливу отворености.

Млада жена, такође у црном и носећи заставу, прилази нам да би нам рекла на енглеском: „Ми преговарамо са председником Трампом само са наше позиције моћи.“

Деветнаестогодишња Рејханех, студенткиња микробиологију на Универзитету у Техерану, такође држи фотографију новог врховног вође Моџтабе Хамнеија.

Она одбацује моје питање зашто га нико није видео откако је озбиљно повређен у истом нападу у ком је убијен његов отац.

„Све је у његовим рукама сада и у будућности такође“, инсистира она.

Док напуштамо трг, чује се нагла грмљавина.

Конвој црно-белих мула у турбанима и камуфлажним униформама, са пушкама преко груди, грми поред нас у паради мотоцикала - још један запањујући тренутак у овој ноћи.

Пут нас поново доводи до Улице Санаеи Газнави.

У 22.30 сати ове топле пролећне вечери, мале групе младих људи и даље се мувају око ресторана брзе хране и кафића преко пута улице.

Примећујем Мустафу, продавца ципела, на тротоару испред његове јарко осветљене радње, како ћаска са неколико пријатеља.

Да ли је било много муштерија данас?

„Не много“, каже он слегавши раменима.

„Само желимо да се овај рат заврши.“

Главна међународна дописница ББЦ-ја Лис Дусет извештава из Техерана под условом да ништа од њеног материјала не буде кориштено на ББЦ на персијском. Ова ограничења важе за све међународне медијске организације које раде у Ирану.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk