Продавање деце за парче хлеба: Очеви у Авганистану принуђени да доносе немогуће одлуке

У свитање, стотине мушкараца се окупљају на прашњавом тргу у Чагчарану, главном граду авганистанске провинције Гора.

Стају у ред уз пут, надајући се да ће наићи неко ко ће им понудити било какав посао.

Од тога да ли ће добити неки посао зависи да ли ће њихове породице тог дана имати шта да једу.

Међутим, шансе да га добију су мале.

У претходних шест недеља, Џума Кан (45) је само три дана успео да пронађе посао за дневницу од 150 до 200 авгана (2.,5 до3,13 америчких долара).

„Моја деца су три ноћи заредом ишла на спавање гладна. Супруга је плакала, деца су плакала.

„Зато сам молио комшију да ми позајми новац да купим брашно. Живим у страху да ће ми деца умрети од глади".

Он је само један од многих који су у сличној ситуацији.

Упозорење: У тексту има узнемирујућих детаља

Ћак три од четири становника Авганистана не могу да задовоље ни основне животне потребе, према подацима Уједињених нација (УН).

Стопа незапослености је огромна, здравствени систем се суочава са великим потешкоћама, а хуманитарна помоћ која је некада обезбеђивала основне потрепштине милионима људи је драстично смањена.

Процењује се да је 4,7 милиона Авганистанаца, што је више од десетине становништва земље, на ивици глади.

Гор је једна од најтеже погођених провинција, а мушкарци су очајни.

„Добио сам информацију да моја деца нису јела два дана", каже Рабани, док му глас подрхтава.

„Имао сам осећај да треба да се убијем.

„Али сам онда помислио: Како би то помогло мојој породици?

„Зато сам овде и тражим посао".

Кваџа Ахмад једва успева да изговори неколико речи пре него што заплаче.

„Умиремо од глади.

„Старија деца су ми умрла, зато морам да радим да прехраним породицу.

„Али стар сам и нико не жели да ми да посао", каже он.

Када се отвори пекара у близини трга, власник окупљенима дели бајат хлеб.

Векне се разграбе за свега неколико секунди, а петорица, шесторица мушкараца грчевито држе драгоцене комаде.

Одједном се ствара нова гужва.

Долази мушкарац на мотоциклу који тражи радника за ношење цигли.

Десетине мушкараца јуре ка њему покушавајући да добију посао.

За два сата колико смо били на тргу, посао су добила само тројица мушкараца.

У оближњим заједницама, скромним кућама разасутим по голим, смеђим брдима, подно снежних врхова планинског венца Сија Коха, јасно се види разоран утицај незапослености.

Абдул Рашид Азими уводи нас у његов дом и доводи двоје деце - седмогодишње близнакиње Рокију и Рохилу.

Привија их уз себе, желећи да објасни зашто доноси незамисливе одлуке.

„Спреман сам да продам моје ћерке", говори кроз сузе.

„Сиромашан сам, у дуговима и беспомоћан.

„Враћам се кући испуцалих усана, гладан, жедан, очајан, и слуђен.

„Деца ми прилазе и говоре: 'Баба, дај нам мало хлеба.'

„Али шта могу да им дам? Где да нађем посао?"

Абдул каже да је спреман да ћерке прода за удају или обављање кућних послова.

„Ако продам једну ћерку, могао бих да прехраним осталу децу најмање четири године", каже он.

Грли и љуби Рохилу док плаче.

„Срце ми се цепа, али то је једини начин".

„Све што имамо за јело јесу хлеб и врела вода, чак немамо ни чај", каже њихова мајка Кајхан.

Продају се ћерке, а не синови, јер се културолошки мушка деца сматрају будуц́им хранитељима породице, а у Авганистану је то још израженије, јер талибани ограничавају образовање и рад женама и девојчицама.

Поред тога, постоји традиција да током брака породица девојчице добија брачни поклон од породице дечака.

Двојица њихових синова тинејџера раде као чистачи ципела у центру града.

Трећи скупља смеће које Кајхан користи као гориво за кување.

Саид Ахмад каже да је већ био приморан да прода петогодишњу ћерку Шајку пошто је добила упалу слепог црева и цисту на јетри.

„Нисам имао новца да платим трошкове лечења.

„Зато сам продао ћерку рођаку", каже он.

Шајкина операција је била успешна.

Трошкови операције плаћени су делом износа за који је продата - 200.000 авгана (3.200 долара).

„Да сам тада узео цео износ, одмах би је одвео.

„Зато сам му рекао да ми сада да колико је потребно за њено лечење, а да ми остатак исплати током наредних пет година, после чега може да је одведе.

„Она ц́е му постати снаја", објашњава Саид.

Шајка му обавија њене малене руке око врата.

Њихова блискост је очигледна, али за пет година, када буде имала тек 10 година, мораће да оде у кућу рођака и да се уда за једног од његових синова.

„Да сам имао новца, никада не бих донео такву одлуку", каже Саид.

„Али онда сам помислио: Шта ако умре без операције?

„Дати некоме тако мало дете значи много брига и стрепње.

„Дечји [бракови] подразумевају проблеме, међутим, пошто нисам могао да платим њено лечење, мислио сам да ц́е овако бар бити жива".

Дечји бракови су и даље широко распрострањени у Авганистану и њихов број расте због забране образовања девојчица коју је увела талибанска влада.

Пре само две године Саид је добијао одређену помоћ.

Тада су он и његова породица, као и милиони других Авганистанаца, добијали пакете помоћи у храни: брашно, уље за кување, сочиво, и додатке исхрани за децу.

Међутим, како је последњих неколико година међународна помоћ драстично смањена, велики број становника је лишен подршке која може да им спаси живот.

Сједињене Америчке Државе (САД), које су некада биле највећи донатор Авганистану, укинуле су готово сву помоћ тој земљи прошле године.

Многи други важни донатори, међу којима је и Уједињено Краљевство (УК), такође су значајно смањили донације.

Тренутни подаци УН-а показују да је помоћ која је пристигла током ове године за 70 одсто мања него 2025.

Ситуацију додатно погоршава велика суша, која је погодила више од половине провинција у земљи.

„Нисмо добили помоћ ни од кога - ни од власти, ни од невладиних организација", каже мештанин Абдул Малик.

Талибани, који су преузели власт 2021. године, такође криве претходну авганистанску администрацију, која је пала после повлачења страних снага из земље.

„Током 20 година окупације створена је вештачка економија захваљујући приливу америчких долара", каже за ББЦ Хамдулах Фитрат, заменик портпарола талибанске владе.

„По завршетку окупације наследили смо сиромаштво, тешкоће, незапосленост, и друге проблеме".

Погледајте: Гладна авганистанска породица принуђена да прода ћерку за 500 долара

Међутим, политике талибана, нарочито ограничења уведена женама, такође су један од кључних разлога због којих донатори ускраћују помоћ земљи.

На питање о разлогу повлачењу донатора, талибанска власт је одбацила сваку одговорност, наводећи да „хуманитарна помоћ не би смела да буде политизована".

Фитрат каже и да талибанска власт има планове „за смањење сиромаштва и отварање радних места спровођењем великих економских пројеката", помињући неколико инфраструктурних и рударских пројеката.

Али, иако би дугорочни пројекти једног дана могли да помогну, јасно је да милиони људи једноставно неће преживети без хитне помоћи.

Један од њих је Мохамад Хашем, чија четрнаестомесечна ћерка је умрла пре неколико недеља.

„Моје дете је умрло од глади и због недостатка лекова...

„Када је дете болесно и гладно, јасно је да ће умрети", каже он.

Један локални старешина каже да је смртност деце, углавном због неухрањености, „значајно порасла" током последње две године.

Међутим, овде не постоје званични подаци о смртним случајевима.

Гробље је једино место где могу да се пронађу докази о наглом порасту смрти деце.

Зато смо, као што смо и раније чинили, одвојено бројали мале и велике гробове.

Малих гробова било је приближно двоструко више него великих, што указује да је умрло двоструко више деце него одраслих.

Додатни докази су у главној покрајинској болници у Чагчарану.

Најоптерећеније је неонатолошко одељење, где су новорођенчад.

Сви кревети су заузети, а у некима леже по две бебе.

Већина беба су потхрањене, а многе имају проблем са дисањем.

Медицинска сестра довози мали креветац са новорођеним близнакињама.

Рођене су два месеца пре термина.

Једна има два, а друга свега килограм.

Стање им је критично и одмах су прикључене на кисеоник.

Њихова мајка, 22-годишња Шакила, опоравља се на одељењу за породиље.

„Веома је слаба јер је током трудноће једва имала шта да једе, само хлеб и чај", објашњава бака близнакиња Гулбадан.

„Зато су бебе у оваквом стању".

Неколико сати после нашег одласка из болницу, тежа близнакиња је умрла пре него што је добила име.

„Лекари су покушали да јој помогну, али је умрла", рекла је сутрадан њена сломљена бака.

„Умотала сам њено малено тело и однела је кући.

„Када је њена мајка сазнала, онесвестила се".

Показујући на преживелу бебу, Гулбадан додаје: „Надам се да ће макар она преживети".

Медицинска сестра Фатима Хусеини каже да има дана када умру и по три бебе.

„У почетку ми је било веома тешко да гледам децу која умиру.

„Али сада нам је то скоро постало нормално", каже она.

Доктор Мухамед Муса Олдат, који води неонатолошко одељење, каже да стопа смртности достиже чак 10 одсто, што је „неприхватљиво".

„Али због сиромаштва, број пацијената свакодневно расте", каже он.

„А овде немамо довољно ресурса да правилно лечимо бебе".

На педијатријском одељењу интензивне неге лежи Замир, који има тек шест недеља и болује од менингитиса и упале плућа.

Обе болести могу да се излече, али лекари би морали да ураде магнетну резонанцу, а болница нема потребну опрему.

Можда најшокантнија информација коју смо добили од медицинског особља је да државна болница нема лекове за већину пацијената, па породице морају саме да их купују у апотекама.

„Понекад, ако остану лекови од бебе неке имућније породице, користимо их за бебе чије породице не могу да их приуште", каже Фатима.

Недостатак новца приморава многе породице да доносе тешке одлуке.

Гулбаданина унука која је преживела се мало поправила и дисање јој се стабилизовало.

Али неколико дана касније породица ју је одвела кући.

Једноставно нису могли да приуште да остане у болници.

Из истог разлога су бебу Замира родитељи одвели кући.

Сада њихова мајушна тела морају сама да се боре да преживе.

Додатно извештавање: Имоџен Андерсон, Махфуз Зубаиде и Санџај Гангули