Сећање на мој први Мундијал

Сат откуцава, одбројавање иде све брже, фудбалски навијачи спремају се за највећи празник - Мундијал.

Сваке четири године једна екипа високо подигне велики златни пехар светског шампиона у фудбалу.

После 32 године, турнир са враћа на северноамерички континент - а први пут у историји чак 48 екипа играће у три земље - Сједињеним Америчким Државама, Мексику и Канади.

До првог судијског звиждука на легендарном стадиону 'Астека' у Мексико Ситију 11. јуна остало је сасвим довољно времена за лагану шетњу кроз ходнике фудбалске историје.

А кроз ту шетњу повешће вас новинари и новинарке редакције ББЦ-ја на српском.

С обзиром на генерацијске разлике, та шетња ће се протезати кроз више од пет деценија.

Биће и туге и бола и радости и љутње.

На том путу главни јунаци, поред осталих, биће и Италијан Паоло Роси, Драган Стојковић Пикси, Предраг Мијатовић, Бразилци Ривелињо и Роналдо и Аргентинац Дијего Армандо Марадона.

Немачка 1974: Безазлене лажи и вечна љубав

Пише: Александра Никшић

Увек кажем да је први Мундијал који памтим Светско првенство 1974. у Немачкој, али то баш и није истина.

Моје сећање је, међутим, јасно као дан: прва велика породична свађа и претње разводом јер је мој отац спискао целу плату и уштеђевину за летовање да би купио нешто што се тада звало телевизор у боји.

Огромна кутија из које је извукао чудовиште од 30 кила касније ми је служила као скровиште, али је велико зелено стакло било чувано као реликвија - постављено преко екрана на којем је слика била црно-бела и одједном, чудо!

Трава је била зелена, а светлост се некако преламала и у друге боје.

Нисам само ја бленула отворених уста; окупио се читав комшилук и понеки рођак приде и сви су без даха гледали у тај екран са друге планете.

Када је Ривелињо погодио пречку југословенског гола, узвикнула сам весело његово презиме - јер је мени, ускоро осмогодишњакињи, звучало баш занимљиво, а отац ми је, први и последњи пут у животу, упутио онај поглед који би ме у цртаном филму одбацио на Марс, а можда и даље.

Сећам се и општег радовања после утакмице са Заиром, најбучнијег после Џајићевог гола - ипак је ово домаћинство било црвено-бело.

Сећам се и псовки које нисам смела да чујем, али је чак и мајка попустила.

Запамтила сам још једно име - не Кројфово, кога су сви гледаоци у нашој кући и волели и мрзели истовремено - него Робија Ресенбринка, који ће ми убрзо постати један од омиљених фудбалера.

Фудбала се баш и не сећам, морам да признам, али је ова безазлена лаж о Мундијалу 1974. као првом који памтим, ипак оправдана.

Јер, од тог јуна пре пола века, фудбал је ушао у мој крвоток, колико год то необично било за девојчицу у оно време.

Бразил је остао моја омиљена репрезентација, неуобичајени фудбалери увек најдражи, а пенале и данас гледам кроз прсте.

Љубав је рођена.

Шпанија 1982: Судија Соренсен и брука у Хихону

Пише: Предраг Вујић

Кроз маглу се сећам Светског првенства 1978. у Аргентини, легендарно финале домаће репрезентације и сјајних Холанђана, хиљаде папирића око гола и дугокосог Марија Кемпеса.

Имао сам тада само пет година, али то Светско првенство памтим и по првом албуму који смо попунили брат и ја - и данас га имамо.

Зато се јасно сећам наредног Светског првенства у Шпанији и 'Наранџита', симпатичне маскоте шампионата у облику поморанџе.

Памтим га по мађарском 'масакру' над Ел Салвадором 10:1, неочекиваном испадању Југославије већ после групне фазе, очајном суђењу, погибељним стартовима Италијана Клаудија Ђентилеа над звездом у успону Дијегом Марадоном (Ђентиле се није понашао у складу са кореном презимена - нимало није био нежан).

Сећам се и насловне стране чувеног спортског листа 'Темпо' када су жребом одређене групе на Светском првенству: 'Група за пет!', а у поднаслову: 'Миљанића прати срећа'.

Репрезентација тадашње Југославије, са клупе предвођена Миљаном Миљанићем, отишла је у Шпанију са релативно јаким тимом, састављеним од тадашњих ведета домаћег фудбала, попут Сафета Сушића, браће Зорана и Златка Вујовића, Владимира Петровића-Пижона, Велимира Зајеца, Ивице Шурјака...

Миљанића никад нисам подносио - не само зато што је повео само двојицу фудбалера Партизана.

Посебно ме је нервирало (и мог деду и ћалета) како је оним његовим промуклим гласом и мрмљањем говорио о фудбалским тактикама (као да се у њих разуме!), користећи најочигледније флоскуле и општа места - да будем јасан: класичан продавац магле.

Ах, да... како заборавити судију Лунда Соренсена који је упропастио 'плаве' у утакмици против Шпаније и годинама касније био најомраженија личност у Југославији.

Памтим тај Мундијал и по фудбалској неправди начињеној дебитанту Алжиру који је у првој утакмици сензационално победио Немачку 2:1 за коју су тада играли асови попут Пола Брајтнера, Карла Хајнца Руменигеа, Улија Штиликеа.

Оно што се Алжирцима потом десило ушло је у историју као једно од највећих бешчашћа у историји фудбала.

Немачка је победила Аустрију 1:0, таман колико је и једнима и другима било потребно да иду даље, а Аустријанци нису чак ни покушали да нападну Немачку и евентуално дођу до изједначења.

'Брука у Хихону', брујали су медији у Европи, називајући ту утакмицу и 'фудбалским злочином'.

Памтим 'Мундијалито' и по разним асовима, попут Француза Мишела Платинија и Жана Тигане, Пољака Збигњева Боњека, младој звезди Марадони који ће четири године касније ући у легенду на чувеном стадиону 'Астека' у Мексику.

И наравно, по Паолу Росију, чувеном италијанском голгетеру.

Човек је шутнуо три пута у полуфиналу против Бразила и три пута погодио (за млађе читаоце - био је претеча Филипа Пипа Инзагија) и једном против Немаца у финалу.

Мексико 1986: Због Мундијала постао дизајнер

Пише: Јаков Поњавић

Да будем потпуно искрен, моје право, кристално јасно сећање на Мундијал јесте Италија 1990.

Међутим, прва слика када помислим на Светско првенство у фудбалу је дефинитивно симпатични, бркати, зелени чикица Пике са огромним сомбрером који је представљао маскоту турнира у Мексику 1986.

Не знам да ли је он одредио мој будући позив графичког дизајнера, али је дефинитивно започео фасцинацију фудбалом, када сам га са непуних шест година угледао на корицама Панини албума са самолепљивим сличицама, који ми је допао шака од старијих дечака из комшилука.

У измаглици сећања још се појављују маријачи са церемоније отварања, као и Негретеове нестварне маказице против Бугара.

Памтим и најгласније узвике деде и ујака, после антологијских осам минута Марадонине магије против Енглеза у четвртфиналу, као и каснију слику њега са „Златном богињом" у рукама, на раменима саиграча и навијача.

Ако је маскота из Мексика била окидач, онда је Ћао, симбол Светског купа у Италији зацементирала моју љубав према дизајну.

За разлику од дотадашњих традиционалних маскота, ово је била стилизована људска фигура састављена од геометријских облика, инспирисана модерном уметношћу и италијанским дизајном.

Њено тело било је обојено бојама италијанске заставе, док јој је глава била фудбалска лопта и тај, скоро па апстрактни приступ оставио ме је без даха.

Овог пута је Панинијев албум био у мом власништву и попуњен пре почетка првенства, а највећа драж је била у томе што је учествовала и Југославија.

Превише је слика и имена која ће ми заувек остати урезана у сећање, да би их сад набрајао, али два Пиксијева антологијска гола у осмини финала против Шпаније, одлазе дефинитивно у фудбалску вечност.

Италија 1990: Сузе

Пише: Марко Протић

Сузе - то је главно сећање на први Мундијал који сам пратио, а играо се у Италији 1990.

Сузе - радоснице - јер сам први пут плакао због фудбала, а „кривац" за то је био феноменални Драган Стојковић Пикси.

Са два спектакуларна гола, а потпуно различита, Пикси је сам избацио Шпанију у осмини финала и победи од 2:1 на стадиону у Верони.

Тада сам мислио да Југославија има најбољег фудбалера на свету.

„Златко Вујовић, ту је Санчиз, Катанец, Стојковић, шаааанса, гоооол", остала ми је у сећању реченица телевизијског коментатора Милорада Ђурковића.

„Квака" је била у томе што је звук ишао брже од слике у преносу и Ђурковић је почео да виче „гоооол" док је у кадру Пикси тек кренуо да шутира.

Код другог Пиксијевог гола из слободног ударца, на почетку продужетка, скочио сам са столице и почео да плачем.

Сузе - овог пута оне тужне - дошле су четири дана касније, пошто је 30. јуна Југославија, која је од 30. минута играла без искљученог Рефика Шабанаџовића - испала на пенале од Марадонине Аргентине.

Од тог дана, аргентински голман Серхио Гојкочеа у мојим очима је постао најомраженији фудбалер на свету, а мрзео сам и ону пречку коју је Стојковић погодио у пенал серији.

А када је Гојкочеа у петој серији одбранио ударац Фарука Хаџибегића и послао Аргентину у полуфинале, сузе су саме кренуле.

Није ни чудо што сам касније у финалу навијао за тадашњу Западну Немачку предвођену Лотаром Матеусом, а судбина је хтела да 13 година касније баш тај човек постане тренер Партизана, клуба за који навијам.

Сузе - током тог Мундијала 1990. нисам само ја плакао у нашем дому.

На дан утакмице против Колумбије, коју је Југославија у Болоњи добила 1:0 голом Давора Јозића, родила ми се сестра.

Неких седам дана касније, стигла је кући, а ја сам у паузама између гледања утакмица, играња фудбала у парку и мењања сличица за Панинијев албум, повремено вирио у собу да видим шта ради то мало биће у кревецу.

Свако је тог лета лио горке сузе, неко због глади, а неко због Серхија Гојкочее.

Француска 1998: Две утакмице и три песме

Пише: Слободан Маричић

Некако су те слике као кроз маглу, али истовремено и веома јаке.

Кратки флешеви прошлости, и даље ту, потпуно живи, дубоко урезани у мој мозак, иако су од Светског првенства 1998. у Француској прошле деценије.

Две утакмице, три песме и неколико голова.

„Ево Дејана Савићевића, лопта према Стојковићу, поново Савићевић, Савићевић назад према Брновићу“, штанцао је коментатор Милојко Пантић у једном од ранијих преноса, што је Инспектор Блажа искористио за почетак мундијалске песме Алез Југославија.

„Брновић тражи Мијатовића, Мијатовић пред голом, ево прилике, 3:0 за репрезентацију Југославије“, дода Пантић, а гитара крене јаче па-ра-ра-ра-ра-рам.

Знам је и даље целу.

Тог лета, баш током СП у Француској, напунио сам седам година.

Памтим да сам био код бабе и деде у Крњешевцима, селу на око пола сата од Београда, док је на телевизору ишла утакмица Југославија - Немачка.

Као и срећу кад смо повели 2:0, головима Предрага Мијатовића (и даље не знам да ли је Дејан Станковић додирнуо лопту) и Драгана Стојковића.

Ту се слика помало губи и лица нестају, али знам да ми је неко - а главни осумњичени су деда и прадеда - рекао нешто попут „полако, Немци су то“.

Пребирам по сећањима, ротирам њихова лица на тој фигури која је у просторији док седим на старом каучу, и уклапају ми се и један и други.

Ко год да је, био је у праву, Немачка је крајем сусрета стигла до 2:2.

Меч осмине финала, против Холандије, такође је магловит, али добро се сећам гола Едгара Давидса у 92. минуту који нас је избацио са турнира.

Чувену Мијатовићеву пречку са беле тачке, тај култни тренутак колективног бола читаве земље, а пре свега моје генерације, којој је то била једна од првих траума - не памтим.

Хвала мом мозгу.

Зато се добро сећам кад смо две године касније играли против Холандије на Европском првенству, и ложили се да ћемо им се осветити за 1998, па изгубили 6:1.

У таквим ситуацијама увек би оживеле песме Рибљег пушења - бенда Рибље чорбе и Забрањеног пушења - који је те 1998. снимио и Победничку и Губитничку.

Имали смо их на касети коју смо бесомучно слушали у колима, једном током читавог пута од Београда до црногорског приморја.

Не знам како радио није ступио у штрајк или како није дошло до необјашњивог квара/саботаже те касете, за шта би у овом случају били осумњичени моји родитељи.

И некако је та Губитничка увек била популарнија, а често и актуелнија.

На псовке у стиховима „ј***е се фудбалери, стручни штабу ти не с**и“, брат и ја смо увек стављали руку на уста и кикотали се, а сећам се да сам се једном добро замислио на део „који ли је вама к***ц, нисте ни за Палилулац“.

Нека питања су морала бити постављена.

„Тата шта је то Палилуац?"

Јапан и Јужна Кореја 2002: Роналдо и луда фризура

Пише: Грујица Андрић

Као мој први Мундијал увек ћу памтити онај у Француској 1998, последњи пролазак групе тадашње Југославије и рађање љубави између мене и елеганције Зинедина Зидана, који ће ми и деценијама касније бити омиљени фудбалер свих времена.

Али, тада сам имао шест година, па осим Зиданових голова Бразилу у финалу и Мијатовићеве пречке, те колективне трауме свих љубитеља фудбала од Суботице до Бара, не сећам се много чега.

Онда је стигла та 2002. и нови Мундијал у Јапану и Јужној Кореји, летњи је распуст, утакмице у преподневним сатима - све као створено за десетогодишњака, већ неколико година зараженог фудбалом, који тада увелико покушава да игра у петлићима локалног панчевачког Динама.

Сећам се расправа са мајком о томе да су ми, уз утакмице које сам непрестано пратио са дедом, уместо „црног сока" у дволитарској потребне мале, стаклене флаше кока-коле, које су пред турнир рекламирали Луис Фиго, Тијери Анри и остали идоли из дечачких дана.

Све сам их изгубио.

Али, добио сам моје прво право Светско првенство које сам гледао од почетка до краја и које је, не само због тога, било једно од најбољих које памтим.

Готово све је било другачије: онај Бразил, испадање светских првака Француза већ у групи, такмичење са другарима у (не)правилном изговарању имена Сенегалаца који су догурали до четвртфинала.

То нисмо ни покушавали са фудбалерима Јужне Кореје, који су стигли до полуфинала као и Турска предвођена Хаканом Шукуром, а тамо вероватно ни они себе нису видели коју недељу раније.

Тог лета сам први пут гледао Роналдиња, тог насмејаног, зубатог чаробњака, који ме је очарао, иако сам у тиму Бразила, поред свих других суперзвезда, само желео да видим једног другог Зубу - Роналда.

Данас иде уз префикс прави, суфикс Феномен или презиме Назарио.

Тада није било потребно рећи било шта осим - Роналдо.

Више од осам голова, дриблинга у слалому и шутева из колена, детињство ми је обележила фризура коју је легендарна деветка Бразила носила у завршници Мундијала - потпуно кратка коса са нешто дужим шишкама у облику полукруга.

Већ на дан финала у Јапану те 2002. научили су је сви фризери у мом крају, па су десетине дечака из улице на локалном фудбалском терену заличили на једног од најбољих нападача у историји фудбала.

Ја сам остао на кецу, Роналдовој фризури из групне фазе, јер сам још једну малу битку у убеђивању родитеља изгубио.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk