Како је бивши ирански председник Ахмадинеџад постао једна од најчуднијих мистерија рата

„Треба да знате да је овај омражени режим (Израел) на путу пропасти и да ће се, уз Божју милост, урушити, и нико и ништа неће моћи да га спасе.

„Овај режим је стигао до краја пута и ускоро ће бити избрисан са географске карте".

Због оваквих изјава, бивши ирански председник Махмуд Ахмадинеџад је годинама био један од најистакнутијих противника Израела на свету.

Доводио је у питање Холокауст, називао Израел „измишљеним режимом" и бранио је развој иранског нуклеарног програма упркос санкцијама.

То су ставови које израелски званичници често наводе када објашњавају зашто верују да Иран представља стварну претњу.

Међутим, амерички дневник Њујорк тајмс (The New York Times) сада пише да су Сједињене Америчке Државе (САД) и Израел, у оквиру „послератних планова“, разматрали сценарио у којем би се Ахмадинеџад појавио као могући будући вођа земље.

Према писању дневника, план је пропао јер је у нападу на почетку рата, чији циљ је био ослобађање Ахмадинеџада из кућног притвора, он наводно рањен.

Ахмадинеџад и његови сарадници нису одговорили на ове тврдње, а његова тренутна локација је непозната.

Бројни амерички и израелски аналитичари изразили су сумње у наводе у тексту.

Постављају питање зашто би иједна од те две државе разматрала сарадњу са човеком који је годинама познат по екстремним ставовима против Израела.

Ова очигледна контрадикција подстакла је и размишљања о томе да ли је Ахмадинеџадов политички имиџ одувек био сложенији него што се чинило.

Користан непријатељ Израелу?

Да бисмо разумели колико је ова тема осетљива, потребно је вратити се у период када је Ахмадинеџад постао моћан у иранској политици.

За градоначелника Техерана је изабран 2003, године, иако је тада био релативно непознат политичар.

Две године касније, 2005, постао је председник Ирана, уз очигледну подршку врховног вође Алија Хамнеија.

Током изборне кампање користио је слогане о правди, скромности и борби против корупције, али је у свету убрзо постао познат не због унутрашње политике, већ због изјава о Израелу, САД-у и Холокаусту.

На конференцији „Свет без ционизма" у Техерану у октобру 2005. године, Ахмадинеџад је изјавио да је „свет без Америке и ционизма могућ".

Отприлике годину дана касније, у Техерану је одржана и контроверзна Међународна конференција за преиспитивање става о Холокаусту у свету, којој су присуствовали познати људи који поричу Холокауст, а који је изазвала талас међународних реакција.

Годинама касније, поједини израелски званичници и аналитичари отворено су тврдили да је Ахмадинеџад, његовим оштрим ставовима и порицањем Холокауста, заправо радио у корист Израела.

Ефраим Халеви, бивши директор израелске обавештајне агенције Мосада, је 2008. године описао Ахмадинеџада као „највећи ирански поклон Израелу", тврдећи да су његове изјаве олакшавале свету да озбиљно схвати претњу коју представља Иран.

Ахмадинеџадове присталице су одбациле такве тврдње, наводећи да је он једноставно водио агресивну и идеолошки снажну политику против Израела и Запада.

Промена имиџа после одласка са власти

После одласка са функције председника 2013. године, Ахмадинеџад се све чешће сукобљавао са врховним вођом Алијем Хамнеијем и деловима иранског безбедносног апарата, међу којима је била и Исламска револуционарна гарда (ИРГЦ).

Касније му је Савет чувара Устава Ирана у више наврата забранио да се кандидује на председничким изборима.

Коментаришући извештај Њујорк тајмса, Раз Зимт, директор програма за Иран и шиитску осовину у израелском Институту за студије националне безбедности, је на мрежи Иксу (X) написао да је Ахмадинеџад често заузимао контрадикторне и непредвидиве ставове.

„Док је био председник Ирана, Ахмадинеџад је био спој популизма и опортунизма", написао је он.

Последњих година Ахмадинеџад мења његов међународни имиџ и на друштвеним мрежама: поставља објаве на енглеском језику, честитао је фудбалском тиму Универзитета Мичигена у САД-у и цитирао је легендарног америчког репера Тупака Шакура.

Чак је похвалио америчког председника Доналда Трампа због „борбе против политичке корупције у Америци".

Али, иако Зимт признаје покушај стварања умеренијег имиџа, како у Ирану, тако и за западни свет, сматра да Ахмадинеџад никада није имао ниво подршке који би му омогућио да преузме власт у земљи која има више од 90 милиона становника.

Скептицизам америчких стручњака

Три америчка стручњака која су говорила за ББЦ персијски сервис такође сумњају да је постојао „озбиљан оперативни план" за повратак Ахмадинеџада на власт.

Макс Абрамс, професор политичких наука на Североисточном универзитету у Бостону у Сједињеним Државама и стручњак за борбу против тероризма, каже да целу причу треба посматрати уз „веома велику дозу скептицизма" и наглашава велики број дезинформација о рату.

Он сматра да је мало вероватно да би Израел подржао повратак Ахмадинеџада на власт, имајући у виду његово порицање Холокауста и улогу у унапређењу иранског нуклеарног програма, а такође се не би уклопио у ставове америчког председника Трампа о успешној промени режима.

Илан Берман из Америчког савета за спољну политику такође сматра да је мало вероватно да је постојао такав америчко-израелски план.

Он каже да, чак и ако је Ахмадинеџад поменут као један од могућих кандидата за вођу Ирана, он не би био први избор.

Мајкл Рубин из института за истраживање јавних политика American Enterprise Institute каже да је извештај дневника „фантастика" и да се Њујорк тајмс превише ослања на анонимне изворе.

Ипак, Рубин тврди да многи на Западу и даље погрешно разумеју због чега је Ахмадинеџад имао подршку дела иранског друштва.

У међувремену, Њујорк тајмс је на мрежи Иксу објавио да је „у потпуности сигуран" у тачност извештаја.

Нагласили су да се он заснива на разговорима са америчким, израелским и иранским званичницима, као и другим добро обавештеним изворима.

Реакције у Израелу

Неки израелски стручњаци за безбедност усредсредили су се на то шта би такав сценарио открио о израелском разумевању Ирана.

Дени Цитринович из Института за студије националне безбедности је на мрежи Иксу написао да би сваки покушај да се Ахмадинеџад „крунише" за вођу показао дубоко неразумевање политичког система у Ирану.

Каже да Ахмадинеџад нема стварну базу моћи и да га никада неће подржати елитне иранске оружане снаге, односно Иранска револуционарна гарда, па би могао да преузме контролу једино ако би се урушио цео постојећи систем власти у Ирану, а то амерички и израелски напади нису успели да постигну.

Јоси Мелман, дугогодишњи израелски аналитичар за питања безбедности, написао је на мрежи Иксу: „Ова прича је сулуда на више нивоа".

Он сматра да би било која замисао да би пад режима могао да се изазове побунама мањинских група и ваздушним ударима показала да су они који су то планирали у Израелу и САД-у „живели у свету фантазије".

Зашто се уопште појавило Ахмадинеџадово име?

Дакле, уз све ове сумње, поставља се питање: зашто баш Ахмадинеџад?

Одговор се можда крије у необичној комбинацији три његове особине: препознатљивост, искуство унутар система и отклон од врховног вође.

Ахмадинеџад је добро познат у Ирану, има искуство у вођењу државе, разуме начин комуникације санижим слојевима друштва, и упознат је са механизмима власти у Исламској Републици.

Истовремено, његови сукоби са Алијем Хамнеијем значе да није обичан човек из режима.

Поједини стручњаци за спољну политику сматрају да због ових особина можда делује као употребљива личност за период хаоса, али не као савезник, већ као привремено решење које би могло да изазове поделе унутар структуре власти.

Ко је заправо Ахмадинеџад?

Неки коментатори и критичари Ирана сматрају да је Ахмадинеџадово понашање током година - од времена на месту председника и контроверзних путовања у иностранство, до ћутања током недавног рата - отворило нова питања о његовом политичком позиционирању.

Они кажу да је његова политика допринела међународној изолацији Ирана, продубила нуклеарну кризу и на крају Израелу пружила неке од најефикаснијих политичких аргумената против Техерана.

Сада је извештај Њујорк тајмса поново покренуо ове расправе.

Док је био председник, Ахмадинеџад је градио политички легитимитет оптужујући истакнуте реформисте и бивше високе званичнике за подстицање побуне, које су се односиле на масовне протесте после спорних резултата председничких избора 2009. године.

Међутим, после одласка са власти, ирански медији су извештавали да је Ахмадинеџад покушавао да се помири управо са тим људима, па чак и да организује састанак са једним од његових претходника, али није успео.

Ова очигледна спремност да мења ставове и ствара нова савезништва уместо да се чврсто држи идеолошких линија, можда само одражава његов покушај маневрисања у унутрашњој борби за моћ, а не указује на било какве скривене везе са страним силама.

Заправо, не постоје конкретни докази о везама Ахмадинеџада са Израелом или САД-ом.

Међутим, и даље постоји кључна противречност: политичар кога су дуго одређивали његови оштри ставори против Израела, сада се у појединим извештајима приказује као могућа опција за будућност Ирана, а тиме се поново отвара питање о томе ко је заправо Ахмадинеџад.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk