Од Шкотске до Крагујевца: Елизабет Рос, докторка која је пркосила обичајима

Лекарка у Персији, хируршкиња на броду, медицинска радница у Крагујевцу и жена која је путовала хиљадама километара у време када се од већине њених вршњакиња очекивало да се удају и воде домаћинство.

Све то стало је у свега 37 година живота Елизабет Рос, шкотске докторке која је почетком 20. века пркосила друштвеним нормама.

„Један савременик описао ју је као немарну према тадашњим правилима понашања.

„То најбоље показује колико је била спремна да се супротстави улози која је женама била намењена у оно време", каже Џејсон Убич, управник музеја у Тејну, месту где је Рос одрасла за ББЦ на српском.

Њена животна прича инспирисала је и српску књижевницу Ану Атанасковић да напише роман Крик.

„Одувек сам волела британску културу, а када сам пожелела да напишем причу о једној Британки, тражила сам личност која ће повезати моју и њену земљу.

„Тако сам открила Елизабет Рос", каже Атанасковић за ББЦ на српском.

„Задивила ме њена спремност на жртву, храброст и дубоко уверење да је дужност лекара да буде тамо где је најтеже", додаје.

Прва станица: Шкотска

Рођена је 14. фебруара 1878. године у Лондону.

Највећи део живота је провела у градићу Тејн, на северу Шкотске.

„Била је најстарија од десеторо деце и одрасла је у удобном викторијанском домац́инству", каже Убич.

Ипак, њено детињство обележиле су и привилегије и трагедија.

„Изгубила је млађег брата и сестру, а отац јој је изненада преминуо 1894. када је Елизабет имала само 16 година.

„То је снажно утицало на њу", додаје.

У октобру 1896. године, започела је студије медицине на Универзитету у Глазгову.

Не знамо шта је тачно инспирисало да постане докторка, каже Убич.

„Изненадна смрт њеног оца можда ју је упознала са ограничењима савремене медицине.

„Била је академски надарена и одрасла је у време када су шкотски универзитети тек отворили врата женама", додаје он.

По завршетку студија, каријеру је започела у Лондону.

„Елизабет Рос је најпре радила као лекарка у Лондону, где је чак постала и партнерка у приватној ординацији.

„Углавном се бавила порођајима, јер су докторке у то време често биле ограничене на рад са пацијенткињама, али је упркос предрасудама била веома тражена и цењена", пише Убич у биографији о Елизабет Рос.

Друга станица: Персија

Док је радила као лекарка на шкотским острвима Колонсеј и Оронсеј, приметила је оглас: „Тражи се докторка за Исток“.

„Како су године пролазиле, у мени је расла жеља за нечим другачијим, изван свакодневног и конвенционалног британског живота.

„Та жеља је постајала све јача, чак и када је изгледало да се никада неће остварити, а онда се, у тренутку када сам се најмање надала, десило нешто сасвим неочекивано“, писала је тада.

Четири недеље касније, већ је путовала преко Русије ка Персији, данашњем Ирану.

Одлазак на Блиски исток био је много више од промене адресе.

За младу шкотску докторку представљао је прилику да се ослободи ограничења са којима су се њене колегинице суочавале у Британији, где су најчешће биле усмераване на лечење жена и деце, указује Убич.

„Изгледа да је Елизабет поседовала авантуристички и независан карактер.

„Њени списи указују на то да су је покретали радозналост, професионална амбиција и жеља да служи заједницама са ограниченим приступом модерној здравственој заштити", каже Убич.

У Персији се суочила са болестима које су у Британији биле ретке или готово непознате.

„То искуство приморало ју је да усаврши знања из јавног здравља, лечења заразних болести и медицине у изузетно тешким условима.

„Стекла је практично искуство, самопоуздање и способност да доноси одлуке у кризним ситуацијама - вештине које ће се показати пресудним у њеном каснијем раду", додаје он.

По повратку из Персије 1913. године, Елизабет Рос није се дуго задржала у Британији.

Као бродска лекарка укрцала се најпре на пароброд.

Елизабет је постала једна од првих бродских хируршкиња која је званично обављала ту дужност на трговачком броду, пише Убич у монографији Елизабет Нес Макбин Рос: Живот који је пркосио конвенцијама.

Капетан Џејмс Мекгрегор у препоруци по завршетку петомесечне пловидбе написао је да је „у сваком погледу доказала да је потпуно способна да обавља све дужности бродског хирурга".

Локални лист у Хонгконгу писао је о „шкотској дами доктору" која је годинама радила у Персији и чија је појава на броду изазвала велико интересовање, јер је жена на месту бродског хирурга тада представљала праву реткост, наводи Убич.

Само неколико месеци касније избио је Први светски рат, а искуство које је стекла на бродовима и у Персији ускоро ће се показати непроцењивим.

Последња станица: Крагујевац

И сасвим неочекивано, животни пут ове шкотске докторке одвешће је у Србију, земљу која се суочавала не само са ратом већ и са једном од најтежих епидемија тифуса у Европи.

„До тренутка када се добровољно пријавила за службу у Првом светском рату, већ је била искусна лекарка навикла да ради далеко од удобности и ресурса", објашњава Убич.

Иако је Србија због катастрофалних прилика важила за „земљу смрти“, она је одлучила да дође и помогне, каже Атанасковић.

„Била је специјалиста за тропске болести, а управо је тифус био највећа пошаст са којом се Србија суочавала.

„Свесна да тиме можда жртвује сопствени живот, ипак је дошла у земљу захваћену епидемијом и ратом", додаје.

Помоћ из Британије стизала је и на друге начине.

Крајем октобра српски посланик у Енглеској, Матеја Бошковић примио је понуду Болница шкотских жена за слање 100 постеља у Србију, објашњава редитељ Новица Бабовић.

Болнице шкотских жена за службу у иностранству био је посебно организован покрет жена у Првом светском рату намењен за медицинско збрињавање рањеника и болесника на ратишту широм Европе, о чему је Бабовић направио филм и изложбу.

Влада Србије је прихватила понуду.

Почетком јануара 1915. године комплетно опремљена хируршка болница стигла је у Крагујевац.

„У резервној војној болници, која је радила као инфективно одељење, Шкотланђанке су затекле Елизабет Рос, која је у Крагујевцу већ преузела бригу о оболелима од тифуса", каже Бабовић за ББЦ на српском.

Убич додаје да су лекари и медицинске сестре у Србији тада радили под огромним притиском, бринући се о хиљадама војника и цивила.

Управник те болнице, мајор Димитрије Антић, забележиће сећање на услове који су владали у болници:

„Страхоте, слика стања болнице у времену када ју бејах примио, остаће ми заувек у памети урезана: по нечистим собама, ходницима и степеницама лежаху на голом патосу тешки болесници-војници у војничком оделу, нечисти, пуни вашију, збијени један уз другога, да им човек не може прићи.

„Јаук, запомагање, уздисање, последњи ропац – допираху из даљине до ушију! Са наглим приливом болесника од пегавца и услед наглог умирања услед њега, у времену без потребних и довољних средстава за дезинфекцију, почели су брзо падати од пегавца и сви који су у болници радили.“

Током Првог светског рата у Србији је од пегавог тифуса умрло око 120.000 хиљада људи, међу њима и 22 припаднице британских мисија, каже Бабовић.

Једна од њих била је Елизабет Рос.

Умире у болници, на 37. рођендан, 14. фебруара, што је списатељици Атанасковић било посебно подстицајно.

У њеном роману, у последњим тренуцима Елизабет Рос у мислима пише писма Надежди Петровић.

„Њих две се, колико знамо, никада нису упознале, али су у слично време боравиле у Немачкој.

„Елизабет је тада завршавала студије медицине, а Надежда је усавршавала сликарство. Управо та могућност сусрета и духовне блискости била ми је инспиративна", каже Атанасковић.

Током припреме, проучавала је исцрпну историјску грађу, око које је плела фикцију о неустраживој жени.

Елизабет Рос је сахрањена у Крагујевцу, далеко од родне Шкотске.

„Била је жена изузетног авантуристичког духа, велике одлучности и невероватне посвећености њеном позиву.

„За њу је медицина била живот", закључује списатељица.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk