Виде ли неке жене боје које остали не опажају

Ликовна уметница Кончета Антико каже да је, када је схватила да њени ученици не виде боје које она опажа, имала осећај као да ју је неко „полио леденом водом".

Антико каже да у свакодневним призорима, попут сенки, види „безброј нијанси боја", док већина људи види само једну нијансу.

Претпостављала је да сви виде свет као и она, све док из реакција њених ученика није схватила да није тако.

„Касније сам неке од њих питала: 'Зашто ми то никада нисте рекли?'", присећа се.

„Одговорили су ми: 'Па, ви сте наставница.

„Ми смо претпоставили да је то ваш уметнички израз'."

Антико је касније, захваљујући генетском тестирању, сазнала да има биолошку предиспозицију за тетрахроматију, облик појачане перцепције боја због које неко може да препозна суптилне разлике у светлости које су невидљиве стандардном оку.

Додатни тип ћелија

Већина људи има три типа фоторецепторских ћелија у мрежњачи ока које су одговорне за перцепцију боја и називају се купасте ћелије или чепићи.

Сваки тип ових ћелија реагује на одређени опсег таласних дужина светлости, који приближно одговара црвеној, зеленој и плавој боји.

Купасте ћелије затим шаљу сигнале мозгу.

Боја коју опажамо зависи од комбинације сигнала које мозак прима од различитих врста купастих ћелија.

Међутим, неки људи могу да имају и четврти тип купастих ћелија.

У теорији, то значи да њихов мозак прима више информација, и разноврснијих, што би могло да повећа осетљивост на боје дуж целог спектра видљиве светлости.

Две варијанте гена

Гени који одређују купасте ћелије осетљиви на црвену и зелену боју налазе се на X хромозому.

Да би неко био тетрахромат, потребно је да има и испољава две различите варијанте једног од тих гена.

Пошто жене имају два X хромозома, а мушкарци најчешће само један, тетрахромати углавном могу да буду само биолошке жене.

Код мушкараца, иста ова варијанта гена најчешће доводи до неког облика поремећаја распознавања боја.

Присуство четвртог типа купастих ћелија назива се ретинална тетрахроматија, а генетским тестирањем могуће је утврдити да ли неко има варијанте гена које омогућавају развој сва четири типа купастих ћелија.

Према подацима Пројекта за истраживање тетрахроматије који спроводи Универзитет у Њукаслу у Уједињеном Краљевству (УК), сматра се да око 12 одсто жена има овај генетски потенцијал, иако истраживања указују да тај проценат може да се разликује код различитих популација.

Међутим, присуство додатног типа купастих ћелија не значи нужно и развијеније опажање боја.

То стање се зове функционална тетрахроматија и много га је теже научно доказати, објашњава др Кимберли А. Џејмсон из Брунсон центра за транслациона истраживања вида при Универзитету Калифорније у Ирвајну, у Сједињеним Америчким Државама (САД).

Ипак, постоје разлози да се верује да овај генетски потенцијал може да доведе до развијеније перцепције боја.

Истраживање које је спровела Џејмсон показало је да жене које имају четири типа купастих ћелија деле спектар боја на већи број засебних нијанси, што указује на то да могу да разликују више различитих боја него трихромати – људи који имају три врсте чепића.

Слични докази постоје и у животињском свету.

Код појединих врста мајмуна Новог света, мужјаци су дихромати, односно имају два типа купастих ћелија, док су женке трихромати и имају три врсте чепића.

Научници су приметили да трихромати брже проналазе и једу црвене плодове од дихромата, што указује на то да црвену боју уочавају лакше и јасније.

Ако би се исти принцип применио на људе тетрахромате, жене које имају додатни тип чепића би виделе боје другачије, каже др Џени Бостен, неуронаучница која проучава визуелну перцепцију на Универзитету у Сасексу у УК-у.

Међутим, научници и даље расправљају како би то могло да изгледа.

'Неописиве боје'

„Постоји гледиште…да ако неко има додатни рецептор за боје… можда може да види боје које су једноставно неописиве - исто као што некоме ко не разликује црвену и зелену боју не може да се објасни како те боје изгледају", каже др Мајкл Њуол, филозоф на Универзитету у Аделејду у Аустралији и аутор научног рада о томе шта виде тетрахромати.

„Постоји и друга могућност - да они заправо само могу да разликују много суптилније прелазе између боја које други не виде".

Тешко је научно проценити боје које људи виде.

„Немогуће је измерити чак и субјективни доживљај боја нормалног трихромате", каже Бостен.

Џејмсон каже да је додатни проблем то што вероватно постоји више различитих облика тетрахроматије и да је могуће да постоје значајне разлике у зависности од осетљивости додатне врсте купастих ћелија.

Ипак, анализа способности људи да распознају боје или начина на који описују разлике између нијанси може да помогне истраживачима да боље разумеју разлике у начину на који људи опажају боје, каже Бостен.

Како препознати тетрахромату

Једноставном претрагом интернета може се пронаћи више сајтова који нуде онлајн тестове за утврђивање тетрахроматије, али стручњаци упозоравају да је на тај начин немогуће утврдити да ли је неко тетрахромат.

Већина савремених екрана користи само три канала за приказ боја - црвене, зелене и плаве.

То значи да ако тетрахромати могу да виде боје које други не опажају, те боје вероватно неће моћи добро да виде на екрану.

Иако ово отежава тестирање, доследно уочавање разлика између боја које неко види у стварном свету и оних приказаних на екрану може да укаже на тетрахроматију, каже Њуол, додајући да то ипак у великој мери зависи од технологије која се користи.

Ако неко примећује да стално опажа боје другачије од других, то је показатељ да је можда тетрахромат, каже Џејмсон.

„Они су тога веома свесни... још од детињства имају изоштренију и осетљивију перцепцију боја од других људи", каже она.

Још једна занимљива појава која може да укаже на тетрахроматију је изразита осетљивост на јако светлост ЛЕД сијалица у поређењу са топлијим тоновима осветљења.

„Жене тетрахромати... не подносе сијалице које немају изражену компоненту светлости дугих таласних дужина", каже Џејмсон.

„Оне се расправљају са укућанима и говоре им: 'Не поднесим ово светло, не подносим ове флуоресцентне цеви, због њих сам несрећна и осећам се лоше'".

Такође, људи чији очеви имају блажи облик поремец́аја распознавања боја имају вец́е шансе да буду тетрахромати.

Међутим, знатно поузданији начин да се утврди да ли је неко тетрахромат су генетско тестирање и лабораторијска испитивања.

Од ретиналне до функционалне тетрахроматије

Још једно питање на које научници немају одговор у вези са тетрахроматијом јесте шта је узтрок, ако уопште постоји, развоја ретиналне тетрахроматијуе у функционалну тетрахроматију.

„Да ли неко мора да има веома специфичан тип купастих ћелија?

„Или је у питању начин на који је неко научио да користи сигнале које ти чепићи шаљу?", пита се Бостен, додајући да би узтрок могао да буде повезан и са прилагодљивошћу других делова визуелног система.

„Друга могућност је да ти људи морају да користе те сигнале о бојама за нешто што им је важно у свакодневном животу како би развили способност да их разликују".

Сликарка Антико верује да се управо то њој догодило.

„Развила сам сопствену способност распознавања боја.

„То је као мишић", каже она.

„Сликам још од детињства... то је као да сам провела 100.000 сати мешајући боје.

„Радим то сваког дана, све време".

'Смела тврдња'

Расправа и даље траје о томе да ли постоји функционална тетрахроматија.

Бостен каже да је теорија да неки људи имају проширену способност распознавања боја „веома смела тврдња".

Али, каже да пошто не постоји „савршен експеримент, једноставно покушавате да прикупите што више података из различитих тестова и студија случаја, а када све то сагледате у целини, закључујете: 'Па, докази у великој мери иду у прилог тој тврдњи'".

Антико, међутим, не дозвољава да је сумње других обесхрабре и каже да „има среће" што има ову генетску мутацију.

„Невероватно је да могу да видим ствари које други људи не опажају", каже она.

„Због тога ми је живот прелеп".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk