Авганистан: „Лековима морам да смирујем моју гладну бебу, некад имам само чај да јој дам"

„Последњи пут када сам могла да приуштим да купим млеко за моју бебу било је пре два месеца.

„Флашицу углавном напуним само чајем. Или умочим хлеб у чај и то јој дајем", изговара Сохаила Нијази док седи на поду њене куће од ћерпича на брду у источном делу Кабула, главног града Авганистана.

До њене куће не постоји пут.

Пење се стрмим блатњавим стазама око којих се слива канализација.

Сохаила је удовица.

Има шесторо деце.

Најмлађе је петнаестомесечна беба Хусна Факери.

Оно што Сохаила зове чај је традиционално пиће у Авганистану, које се прави од зеленог лишћа и вруће воде, без млека и шећера.

Не садржи ништа хранљиво за њену бебу.

Сохаила је једна од 10 милиона људи који последњих годину дана не примају помоћ у храни од Светског програма за храну (ВФП) Уједињених нација (УН).

Помоћ је смањена због великог недостатка средстава.

То је тежак ударац за Авганистанце, нарочито за домаћинства које издржавају жене, а којих је према проценама два милиона.

Сохаила каже да под талибанском влашћу не може да ради и тако заради да прехрани њену породицу.

„Било је ноћи када нисмо имали ништа да једемо.

„Тада кажем деци - где могу да просим у ово доба ноћи?

„Спавају гладни, а када се пробуде, размишљам шта да радим.

„Ако нам неко од комшија донесе храну, деца се отимају 'дај мени, дај мени'.

„Покушавам да све поделим на равне части да их смирим", каже Сохаила.

Да би умирила њену бебу, Сохаила јој даје „лек за спавање".

„Дајем јој лек да се не би будила и тражила млеко, јер немам да јој га дам.

„Пошто попије лек, беба спава 24 сата", објашњава Сохаила.

„Повремено проверавам да ли је жива или не".

Питамо је који лек даје њеној ћерки и сазнајемо да је то обичан антихистаминик или лек против алергија.

Успављивање је пропратно дејство.

Доктори су нам рекли да иако је мање штетан од лекова за смирење и антидепресива које, како смо сазнали, неки родитељи у Авганистану дају њиховој гладној деци, у већим дозама може да изазове акутни респираторни дистрес синдром.

Сохаила каже да јој је муж био цивил који је погинуо у провинцији Панџширу 2022. године, у унакрсној ватри између талибана и снага отпора.

После његове смрти, она је у великој мери зависила од помоћи коју је пружао ВФП, а која се састојала од брашна, уља и пасуља.

Сада ВФП каже да може да обезбеди помоћ само за три милиона људи, што је мање од четвртине броја гладних.

Сохаила се у потпуности ослања на помоћ коју добија од рођака и комшија.

Током наше посете, беба Хусна је углавном била мирна.

Она је једна од више од три милиона деце у земљи која су умерено неухрањена, подаци су Дечјег фонда УН-а (УНИЦЕФ).

Више од четвртине њих су тешко акутно неухрањени.

Ситуација у Авганистану никада није била гора, кажу УН.

И док неухрањеност хара међу најмлађима, обустављена је и помоћ која је спречила распад система здравствене заштите у земљи.

После промене режима 2021. године, уведена је хитна привремена мера.

Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) је плаћао здравствене раднике и набавку лекова и хране за више од 30 болница.

Како МКЦК нема више средстава, помоћ је обустављена већини здравствених установа у Авганистану, међу којима је и једина дечја болница - Индира Ганди у Кабулу.

„Сада плате докторима и медицинским сестрама исплаћује влада.

„Свима су плате преполовљене", каже нам др Мухамед Икбал Садик, кога су талибани поставили на чело болнице.

Дом здравља у склопу болнице је такође затворен, а здравствене услуге се пружају само онима који се примају у болницу на лечење.

Одељење за неухрањеност је пуно, а веома често у истом кревету лежи више од једног детета.

Погледајте видео: Патња деце у Авганистану

У ћошку собе седи Сумаја.

Има 14 месеци и тежину новорођенчета.

Њено малено лице је наборано као код много старије особе.

До ње је Мухамед Шафи.

Тежак је упола мање него што би требало са 18 месеци.

Његов отац, који је био талибански борац, погинуо је у саобраћајној несрећи.

Мајка је умрла од болести.

Док пролазимо поред његовог кревета, његова остарела бака Хајат Биби нам прилази избезумљена, желећи да исприча њену причу.

Каже да су талибани помогли да њен унук буде доведен у болницу, али да не зна шта ће даље.

„Ослањам се на милост божју.

„Немам коме другом да се обратим.

„Потпуно сам изгубљена", Хајат Биби изговара очију пуних суза.

„Борим се сама.

„Толико ме боли глава да мислим да ће експлодирати".

Главног портпарола талибанске владе Забихулаха Муџахида смо питали шта предузимају да убеде међународну заједницу да пружи већу помоћ.

„Помоћ је смањена због лошије економије у земљама донаторима.

„И десиле су се две велике катастрофе - ковид-19 и рат у Украјини.

„Тако да не можемо да очекујемо помоћ од њих.

„Нећемо добити помоћ ако са њима разговарамо", рекао нам је.

„Морамо да се ослонимо само на себе.

„Наша привреда се стабилизовала и додељујемо уговоре за ископавање руда који ће отворити хиљаде радних места.

„Али, наравно, не кажем да треба смањити помоћ, јер и даље имамо проблема".

Да ли схвата да су талибанска правила један од разлога, јер донатори нису желели да дају новац земљи у којој су власти увеле строга ограничења за жене?

„Ако се помоћ користи као средство притиска, онда ће Исламски Емират Авганистан очувати његове вредности по сваку цену.

„Авганистанци су у прошлости поднели велике жртве да би заштитили њихове вредности, па ће издржати и смањење помоћи", наглашава Муџахид.

Његове речи нису утеха многим Авганистанцима.

Две трећине становништва не зна како ће обезбедити следећи оброк.

У хладној, влажној, једнособној кући у уличици у Кабулу упознајемо жену која каже да јој талибани не дозвољавају да на улици продаје воће, поврће, чарапе, и друге ствари.

Додаје да је и она једном била приведена.

Њен муж је погинуо у рату.

Има четворо деце које треба да издржава.

Замолила је да јој се не наводи име.

Само неколико минута пошто је почела да прича, бризнула је у плач.

„Требало би да нам бар дозволе да радимо и поштено зарађујемо.

„Кунем се богом да не излазимо из кућа да бисмо радили ишта лоше.

„Излазимо само да зарадимо за храну за нашу децу, а они нас тако малтретирају", каже она.

Сада је приморана да њеног дванаестогодишњег сина шаље да ради.

„Питала сам брата талибана чиме ћу да нахраним децу ако не зарађујем.

„Одговорио је да им дам отров, али да не излазим из куће", каже она.

„Талибанска власт ми је два пута дала нешто новац, али то није би приближно износу који ми је неопходан".

Пре него што су талибани преузели власт, три четвртине јавне потрошње чинио је страни новац који је добијао претходни режим.

То је обустављено у августу 2021. године, што је довело до вртоглавог пада привреде.

Агенције за помоћ су обезбедиле привремену, али кључну подршку да се ситуација премости, али већина тих средстава је потрошена.

Не може се довољно нагласити озбиљност ситуације.

Чињено је то толико пута у последњих годину дана.

Милиони живе на сувом хлебу и води.

Неки неће преживети зиму.

Погледајте и овај видео:

Додатно извештавање: Имоџен Андерсон, фотографије Амир Перзада

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk