Босна и Херцеговина - земља где се више навија за комшилук, него за домовину

Мостар, град на југу Босне и Херцеговине (БиХ), створен за разгледнице и Instagram сторије, симбол је подељене земље, а та атмосфера најупечатљивија је када је реч о - фудбалу.

„Ја сам Босанац, па нећу ваљда да навијам за Немачку", каже ми Санел Смаиловић, момак који 16 година живи у источном делу Мостара, претежно насељеном бошњачким становништвом.

Свега неколико метара даље, у западном делу Мостара где живе претежно Хрвати, његови суграђани углавном неће навијати за БиХ на Светском првенству на који се репрезентација ове балканске земље пласирала после 12 година.

Смаиловићу то није чудно, али није ни логично.

„Свако има право да навија за кога хоће. Ја навијам за Босну. Ја сам из Босне", каже за ББЦ на српском.

Многи се поносе јединством када игра национални тим, али је БиХ, земља после рата подељена на два ентитета и 10 кантона, са три конститутивна народа и осталима, један од супротних примера.

Неких 230 километара северније, у Бањалуци, административном седишту Републике Српске, једног од два ентитета БиХ са већинским српским становништвом, има и оних који ће навијати за Босну.

„Логично је да навијамо за Босну, ваљда је и нормално, јер живимо у овој земљи.

„Ближа нам је него да навијамо за Бразил, Аргентину“, каже ми Саша Радић из Бањалуке.

Међутим, људи са којима сам разговарао немају дилему ко им је увек први избор - Србија, која се није пласирала на Мундијал.

Фудбалске навијачке поделе јесу уобичајене када је реч о клубовима, али мање када се говори о репрезентацијама.

Не само да ће некима избор пре бити репрезентација неке друге земље, већ не желе ни најмањи успех БиХ.

„Зато што се држава, а тиме и репрезентација не осећа као нешто заједничко“, каже Амер Осмић, социолог и професор универзитета у Сарајеву, за ББЦ на српском.

Велики број становника БиХ има двојна држављанства - хрватско или српско - али и без тога те суседне државе често сматрају матицом.

Осмић каже да значајан број људи не осећа припадност заједничкој држави, већ народима.

„Видљива је снажна идентификација са етничком заједницом", каже Осмић.

То је резултат вишегодишњих политика које државу не представљају као заједнички идентитет, додаје.

Погледајте за кога на Мундијалу навијају Босанци и Херцеговци

Чудна јада од Мостара града

Стари мост у Мостару срушен је током крвавог рата 1990-их, па обновљен почетком 2000-их.

Историјски је и културни симбол подељеног града у Херцеговини између Бошњака и Хрвата.

Град има и два универзитета, основне школе су углавном етнички подељене, а ученици гимназије наставу похађају по два наставна плана и програма, иако су у истој згради.

Феномен „две школе под једним кровом“ постоји у многим деловима БиХ, што годинама критикују организације цивилног друштва.

Етничке поделе у овом граду уједно су и навијачке.

За Босну навијају Бошњаци, док су Хрвати углавном присталице репрезентације комшијске Хрватске.

Тек што сам се поздравио са Санелом, у оближњем кафићу спазио сам младића у дресу Едина Џеке, нападача репрезентације БиХ.

Још један Босанац који навија за Босну, помислих.

„Причам само енглески“, прекину мој поздрав и питање можемо ли да разговарамо.

Има 21 годину и живи у Холандији, али навијаће за БиХ.

„Напред Џеко“, додаје.

Први је пут у Мостару и у БиХ и већ је постао навијач државе у којој је туриста свега неколико дана.

„Босна и Холандија - то ће на Мундијалу бити моји тимови", каже Артон.

Док са бившом цимерком, рођеном Мостарком, шетам по сунчаном и топлом недељном дану, уочавам нешто необично - у развијенијем делу града улице су пусте, а у мањем делу врви од туриста.

„Па овде је Стари мост“, указује ми она.

Не оправдава суграђане који уместо отаџбине бирају државу у којој нису рођени.

Док успут договарамо наредни, али нерадни сусрет, испред једног објекта видимо двојицу наизглед беспослених младића.

Нема посла па одмарају, кажу нам.

Један од њих није вољан да прича, али други, Енсар Дрежњак одмах каже: „Навијаћу за Босну и Херцеговину".

„За нашу државу, нашу домовину и желим им сву срећу, да дођу бар до четвртфинала“, оптимистичан је Дрежњак.

Свестан је да у већинском делу града многи неће навијати за сопствену државу.

„Сматрам да ће сви људи који рационално размишљају, а рођени су овде, навијати за БиХ.

„О овима који су ту рођени, а ипак не навијају за властиту домовину, немам шта да причам“, додаје.

Иако сматра да етничка и верска припадност код неких младих нема значај, каже и да се људи који не желе да навијају за БиХ не могу на то приволети.

„Једино ако испадне та репрезентација за коју они навијају, па ће онда можда мало да бодре БиХ, али верујем да ће пре да буду љубоморни.“

Неколико стотина метара даље, у парку на западној страни Мостара, срећем Јосипа Папића.

Не би, каже, био љубоморан да БиХ оствари успех на Мундијалу, али признаје и да не би био ни нарочито срећан.

До сада никада није навијао за БиХ, а на моје питање да ли би могао да навија, одговара да то зависи ко би био са друге стране терена.

„Ако би играла против Швајцарске, навијао бих за Босну. А ако би играла против Хрватске, онда је мој избор Хрватска“, каже Папић.

Има ли шансе за двоструку срећу, питам га.

„Не можеш да навијаш за две репрезентације. Једна је коју волиш, а друга - није ти мрско ако изгуби.“

После пласмана на Светско првенство, селектор репрезентације БиХ Сергеј Барбарез у родном Мостару је дочекан као рокенрол звезда.

Ипак, и то је за многе Мостарце недовољно да буду навијачи БиХ.

И његов суграђанин Матео Кнежевић навија за Хрватску, али признаје - помало и за Босну.

Он верује да може да се навија за две државе.

„Испратићемо и ту нашу државу Босну, али Хрватска је на првом месту“, каже Кнежевић.

Бањалука: Кад већ не игра Србија...

После обиласка Мостара, седам у аутомобил и крећем ка Бањалуци.

После скоро четири сата вожње стижем код пријатељице која не прати спорт страствено, али каже ми да ће навијати за БиХ.

Сличне одговоре чуо сам и од неких других саговорника.

Помало изненађен, одлучио сам да им поставим ово питање: Да играју БиХ и Србија, за кога бисте навијали?

„За Србију“, био је најчешћи одговор.

Босна је, многима, тек други избор.

„То већ гледамо годинама. Ништа ново, нажалост“, каже ми Драгана Дардић.

Није заљубљеница у фудбал, али је утакмицу БиХ-Италија у одлучујућој утакмици баража за пласман на Мундијал гледала са навијачким жаром.

„Уживала сам, заиста.“

Нема дилему за кога ће навијати наредних недеља.

„За Босну и Херцеговину“, каже без рамишљања.

Саша Радић би волео када би и други његови суграђани навијали за „змајеве", како гласи надимак репрезентације БиХ.

Ипак, и он на питање за кога би навијао у замишљеном дуелу Србије и БиХ не оставља ни грам дилеме.

„За Србију. Ипак сам тамо живео и студирао", одговара.

У Бањалуци се за БиХ навија само када не игра Србија, каже ми Марко Тепић.

На овом Мундијалу, његов избор није држава чији пасош има, већ...

„Навијаћу за Португал.“

Питам га да ли то што голман бањалучког Борца брани боје БиХ на Мундијалу може да промени његов став.

„Не гледам то по појединцима. Радоваћу се успеху БиХ, али то што ће неколико наших фудбалера играти не прави нам разлику.

„Потребно је да више наших српских играча игра за БиХ“, каже Тепић.

У дуелу Босна-Португал, навијао би за репрезентацију са Пиринејског полуострва.

Његов имењак, Марко Шаренац до сада је навијао за Србију, али пошто се они не такмиче вероватно ће, каже, навијати за Бразил, једину репрезентацију која се пласирала на свако првенство од његовог оснивања 1930.

„Ако БиХ прође групну фазу, можда бих и почео да их бодрим“, каже ми овај 18-годишњак.

Рођени Бањалучанин Мирсад Пехливановић одавно живи у Шведској, али навијаће за Босну.

За тренутну поставу репрезентације БиХ каже да је „најквалитенија до сада", боља и од оне коју је 2014. водио легендарни Сафет Сушић.

„А фудбал пратим пола века“, напомиње.

„За мене је непојмљиво да неко не навија за сопствену земљу.“

Зашто неки у БиХ не навијају за репрезентацију?

Навијање за репрезентацију у БиХ није само спортско питање, него прецизан социолошки параметар односа према држави, идентитету и колективној припадности, сматра социолог Осмић.

У друштвима са стабилним политичким идентитетом репрезентација обично функционише као симбол заједништва, објашњава.

Ипак, у БиХ однос према репрезентацији често открива дубину етничких, политичких и емоционалних подела које постоје примарно изван спорта.

„Често видимо да многи у БиХ навијају за репрезентације комшијских држава.

„А то иритира оне који навијају само за репрезентацију државе у којој живе“, каже Осмић.

Навијачко опредељење је, како сматра професор, резултат дуготрајног процеса у којем се етнички идентитет често доживљава снажније од државног.

„Мостар и Бањалука су добри примери места у којима се навијачки избор често преклапа са етничком припадношћу, породичним наративима, образовањем, медијима и политичком социјализацијом.“

Млади не наслеђују само љубав према клубу или репрезентацији већ и интерпретацију историје, осећаје припадности, па чак и емоционалне дистанце према властитој држави, указује.

Он као „апсурд" назива то што репрезентација БиХ окупља играче из дијаспоре који „показују снажну припадност земљи порекла, док неки који живе у БиХ то не осећају или је свесно одбијају.“

У Сарајеву углас: 'Пољем се шири мирис љиљана'

У Сарајеву, главном граду БиХ, влада јединство.

„Наравно да ћу навијати за нашу државу Босну и Херцеговину“, каже ми Адна Вољевица.

„Свако има право да навија за кога хоће, али дефинитивно сматрам да држављани БиХ треба да стану уз своју репрезентацију.“

Слично размишља и њен суграђанин Бенјамин Софтић.

„Треба се борити за наше боје без обзира одакле смо - из Федерације БиХ, Републике Српске или из Дистрикта Брчко.“

Свестан је да постоје они који ће навијати против Босне, али каже:

„Мислим да има више нас који смо за Босну и Херцеговину.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk