Може ли АДХД дијагноза код старијих да буде мач са две оштрице

Дијагноза АДХД може да буде спасоносна за одрасле, али може и да носи ризике.

Џозеф Аквилина мрзи термин поремећај пажње са хиперактивношћу (АДХД - скраћеница на енглеском за attention deficit hyperactivity disorder).

Аквилина сматра да два Д у скраћеници АДХД указују на дисфункцију.

Више воли његов израз: другачија врста пажње услед хиперпогона.

Аквилини је АДХД дијагностикован када је имао 37 година, 16 година пошто је утврђено да има дислексију.

Господин из Лондона који брзо прича дуго је мислио да је дислексија узрок његових потешкоћа са одржавањем пажње, памћењем и планирањем, све док људи у његовом окружењу нису почели да се подробније распитују о његовом понашању.

АДХД му је дијагностикован у време изузетно стресних животних догађаја.

Радио је, а истовремено је покушавао да покрене нови посао, био је на постдипломски студијама, постао је отац, и размишљао о сопственим искуствима из детињства.

Сада ради као АДХД тренер и приметио је да људи често добијају дијагнозу АДХД током кризних период живота, као што је било у његовом случају.

Људи које он тренира имају много различитих задатака да обаве одједном а не могу да се усредсреде само на један, и онда све то може да распадне у стине делиће, каже он.

Последњих година, све више одраслих особа у Уједињеном Краљевству (УК) и другим земљама добија дијагнозу АДХД-а, а потражња за здравсвеним услугама премашује очекивања стручњака.

Истовремене се јавља и све већа потреба за информацијама о нијансама дијагноза.

Олакшање одраслих када добију дијагнозу АДХД

АДХД је хронични неуроразвојни поремећај, а неки од уобичајених симптомима су хиперактивност, импулсивност и непажња.

Према једној процени, од овог стања пати око три одсто одраслих.

Постоји низ разлога због којих се АДХД често не дијагностикује, посебно код одраслих.

АДХД се обично први пут дијагностикује у детињству, а ако се дијагноза добије у ранијој доби, исходи су бољи.

Одрасли којима није дијагностикован АДХД обично проведу цео живот маскирајући њихово понашање.

Већина људи са АДХД-ом има и друге неуроразвојне или менталне поремећаје, што отежава дијагностиковање.

АДХД је недовољно дијагностикован нарочито код девојчица и жена, и мањина, из много разлога, међу којима су погрешно означавање симптома, што је последица стереотипа.

Мушкарци су углавном обухваћени истраживањима о АДХД-у, каже Анет Бјорк, предавачица здравствених наука на универзитету Миттуниверситетет у Шведској, која такође има искуства у пружању услуга менталног здравља.

Животне промене могу да покрену свест о АДХД-у код одрасле особе.

Један пример је трудноћа, због хормонског дисбаланса и стреса.

Или понекад родитељи чија деца имају дијагнозу АДХД-а схвате да и сами имају симптоме АДХД-а, каже Бјорк.

Међутим, можда се због тога неће осећати ослабљено или рањиво.

Пацијенти и истраживачи наглашавају многе предности тачне дијагнозе АДХД-а код одраслих особа.

„Дијагноза неуродиверзитета објашњава зашто вам је тешко да се уклопите”, каже Аквилина.

Сматра да је корисно отворено говорити о дијагнози АДХД-а „јер то значи да себи можете да опростите што имате потешкоће, а могу и други људи”.

Други одрасли којима је овај поремећај недавно дијагностикован кажу да су се ослободили великог терета и да напредују у лечењу које може да олакша свакодневне активности.

Бјорк ради са пацијентима којима АДХД није дијагностикован до 50-их година.

Верује да чак и људи који у позним годинама добију дијагнозу АДХД-а могу да науче да разумеју њихово понашање.

Чак је видела како разумевање и подршка могу да спасу живот одраслих са АДХД-ом.

Очекивани животни век људи који имају АДХД је краћи због самоубистава, несрећа, употребе психоактивних супстанци, и других здравствених проблема.

Могући негативне стране после дијагнозе АДХД-а

Међутим, АДХД код одраслих може да има неке негативне стране.

Једна је стигма око АДХД-а, због чега многи људе којима је ова дијагноза недавно постављена не саопштавају то њиховим послодавцима.

Постоје разни видови стигматизације, каже Бландин Френч, која истражује област психологије на Универзитету у Нотингему у Уједињеном Краљевству.

Неки људи су покашавли да нормализују АДХД шалећи се да сви имају тај поремећај, што не помаже нити је тачно, каже она.

Поред тога, људима који су дијагнозу АДХД-а добили у каснијој доби може бити тешко да је прихвате или време када је она постављена.

Могу да осете тугу и бес због пропуштених прилика.

Неки такође одбијају да прихвате ову дијагнозу јер је „чињеница да имају дуготрајно стање једноставно превише”, за њих каже Френч.

Али на основу њеног искуства, већина људи на крају прихвати ову дијагнозу и схвати да им она помаже да добију подршку и да живе боље.

То се десило и Френч.

Као и у случају многих других жена, њена непажња док је била дете није се сматрала поремећајем понашања.

И док је одрастала и када се из Француске преселила у УК, њена анксиозност и депресија нису повезивани са АДХД-ом.

Тек када се преселила у Аустралију и тамо отишла код лекара опште праксе, упућена је специјалисти за АДХД.

Када јој је у 30. години коначно дијагностикован АДХД, осетила је олакшање.

„Било је то одлично објашњење за многе ствари са којима сам имала проблема”, каже.

Френч каже да се осећала слободније и сигурније, јер је после дуго година схватила да није глупа.

У време постављања дијагнозе, радила је као менаџерка ресторана.

Дијагноза и подршка коју је добила подстакли су је да студира и на крају и сама почне да истражује АДХД.

Ризици лечења АДХД-а код одраслих

Постоје и практични ризици од почетак лечења АДХД-а код одраслих у погледу радног учинка и других обавеза.

У САД-у, лекови за АДХД могу да утичу на подобност људи да добију осигурање или посао, због ризика да буду позитивни на тестовима за незаконите супстанце.

Још један велики проблем је приступ лековима, које додатно компликује недостатак лекова за АДХД на неким местима.

Компаније које пружају услуге осигурања понекад подстичу преписивање стимуланса пре него што се пробају друге врсте лекова.

Стимуланси, које Месамора назива „лековима који у суштини побољшавају перформансе”, делују много брже од нестимуланса.

„Дакле, ако узмете дозу лека Риталина, да употребим име произвођача метилфенидата (стимуланс који делује на централни нервни систем), врло је вероватно да ћете у року од сат времена приметити да имате више енергије, бољу концентрацију”, он каже.

„Али, ако узимате било који нестимуланс, биће користи”, али мање очигледне.

Психијатар Макарџи каже да нестимуланси делују спорије, али дуготрајније.

Стимуланси који се користе за лечење АДХД-а

Стимуланси који се користе за лечење АДХД-а деле се у две велике категорије: амфетамини и метилфенидати.

Обе врсте лекова делују на централни нервни систем и смањују симптоме АДХД-а повећањем количине одређених хемикалија у мозгу, као што су допамин и норепинефрин (норадреналин).

Међутим, обе групе лекова могу да изазову зависност, посебно ако се не користе правилно.

Они такође могу да утичу на расположење и сан особе – понекад се прописују за лечење нарколепсије (хронични поремећај спавања - карактерисан претераном поспаношћу и изненадним нападима сна у непримереним ситуацијама).

Студија из 2024. године која је испитивала људе од 16 до 35 година старости који су примљени у болницу у Бостону открила је значајно повећан ризик од маније или психозе међу људима који узимају амфетамине на рецепт (не само онима са АДХД-ом).

А ризик је био већи код старијих од 22 године, што је била средња старост пацијената.

„За људе старије од 22 године, ризик од развоја психозе или маније био је 4,1 пута већи код пацијената који су узимали амфетамине на рецепт у поређењу са пацијентима који нису узимали амфетамине”, објашњава Лорен Моран, главна ауторка студије.

За људе старости између 16 и 22 године ризик је био 2,3 пута већи.

„Једина ствар која се разликовала а која би могла да објасни (старосну доб) је то што су пацијенти старије старосне групе узимали веће дозе амфетамина”, напомиње Моран.

Нејасно је зашто су њихове дозе биле веће, иако људи који узимају стимулансе за АДХД могу да изграде толеранцију на те лекове.

Моран, која истражује фармако-епидемиолошке показатеље употребе лекова, упозорава да амфетамини на рецепт неће променити чињеницу да одрасла особа има АДХД.

„Само ће учинити да се тим стањем лакше управља, тако да не треба очекивати да неће бити симптома АДХД-а.

„За то су потребне велике дозе”.

Макарџи такође каже да велики део његовог рада као стручњака за АДХД код одраслих подразумева управљање очекивањима: не само очекивањима да је дијагноза АДХД-а исправна, већ и да ће се сви проблеми тог пацијента решити тамо где је дијагноза поставњена.

Месамор, који је стручањак и у области психозе и фармакологије, напомиње да нека истраживања указују да су стварне стопе дестабилизације расположења изазване стимулансима веће него што је пријављено током клиничких испитивања, када су учесници пажљиво одабрани.

Он каже да је прекомерна употреба амфетамина у САД-у забрињавајућа.

Наглашава да није против лекова.

Лекови, међу којима и стимуланси, донели су позитивне помаке за многе људе са АДХД-ом, указује.

Али видео је неприкладне лекове и дозе које преписују добронамерни клиничари, као што је био случај када је мушкарцу средњих година са потешкоћама у браку дијагностикован АДХД, а није препознато да је он пролазио кроз период фантазија и растројености.

Месамор каже да ако је дијагноза АДХД-а постављена услед недостатак времена или искуства клиничара, прекомерно преписивање лекова или непажња у погледу нежељених дејстава може да уништи каријеру пацијената.

Установљено је да лек сам по себи није довољан за успешно и дугорочно управљање АДХД-ом.

Иако пилуле не могу да изграде вештине, неки други третмани такође могу бити ризични.

У Уједињеном Краљевству, Национални институт за здравље и клиничку изврсност (НИЦЕ) препоручује когнитивно-бихевијоралну терапију као примарни психотерапијски третман за одрасле са АДХД-ом.

Ипак, неки одрасли који пате од овог стања су рекли да осећају да ако је когнитивно-бихевијорална терапија генерички, а не прилагођена АДХД-у, може бити бескорисна, неодољива, па чак и штетна - због чега се осећају безнадежно.

Све ово указује да је кључно да се пронађе права комбинације третмана за сваког човека појединачно.

То у најмању руку захтева довољно времена да би клиничари могли правилно да процене сваког појединца.

Месамор каже да петоминутни модел прегледа никако не помаже пацијентима чије су потребе сложене.

Уважавање предности одраслих са АДХД-ом

Постоји једногодишњи програм који настоји да холистички одговори на потребе одраслих са АДХД-ом за друштвеним контактом, менталним благостањем и здравим стилом живота.

Бјорк је водила један такав програм за одрасле, који није значајно смањио симптоме АДХД-а код свих, али је побољшао неке друге аспекте њиховог живота.

Друштвена подршка и разумевање били су кључни за учеснике програма.

„Оно што ову групу чини јединственом је то што... ови људи имају АДХД и покушали су све да се изборе са таквим стањем,.

„Могли су једни друге да саветују како да се носе са проблемима”, каже Бјорк.

Једна од порука лекарима је да је „важно гледати на њих као људе, а не само размишљати о дијагнози”, каже Бјорк.

„Морате у убзир да узмете човека у целости”.

У Макарџијевој ординацији се људима са АДХД-ом често приступа еклектички, и настоји се да се афирмишу њихове вештине, а не да се наглашавају њихови уочени недостаци.

Тај приступ се заснива на практичним потребама појединца, као што су школски или радни задаци.

Приступ може да комбинује тренинг вештина потребних за живот као што су управљање временом, уз радну терапију и обуку за управљање међуљудским односима.

Све у свему, „нису све стране лоше”, каже Месамор.

АДХД може да се повеже са креативношћу, радозналошћу и обраћањем пажње на ситне детаље, што он назива „спектакуларним рецептом за многе добре ствари”.

Бјорк напомиње да, иако је способнија да обавља досадне задатке, спорија је од њених пацијената са АДХД-ом.

Поред тога што је члан саветодавног комитета Бритнаске мреже одраслих са АДХД-ом, Аквилина свакако има и креативност и енергију - он је музичар, уметник и песник.

Једна од предности људи којима је АДХД дијагностикован у одраслом добу је способност да се залажу за друге у ранијој доби њиховог живота.

АДХД је такође дијагностикован деци Бландине Френч.

Поред истраживању АДХД-а, лична искуства јој омогућавају да их доследно подржава.

„Не желим да моја деца прођу кроз оно кроз шта сам ја прошла”, каже она.

Искључива сврха целокупног садржаја је опште информисање и не треба га сматрати заменом за савет вашег лекара или било ког другог здравственог радника. ББЦ није одговоран за било коју дијагнозу коју корисник постави на основу садржаја овог сајта. ББЦ није одговоран за садржај било које друге интернет странице која је наведена, нити подржава било који комерцијални производ или услугу који се спомиње или саветује на било којој од тих интернет страница. Ако сте на било који начин забринути за ваше здравље, увек је потребно да се обратите вашем лекару опште праксе.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk