Трагедија и тријумф изгубљене генерације афричког фудбала

Сви они који су се затекли на плажи у среду ујутру, 28. априла 1993. године, прва тела су могли да виде са изласком сунца.

Рибари су претраживали потоке, рониоци су испловили на чамцима, а изнад њих је кружио хеликоптер.

До ручка су из Атлантског океана на обалу у Габону била извучена тела 24 од 30 путника који су били у авиону, црне торбе са спортском опремом, као и олупина летелице.

Није тело више није било пронађено.

Тако је почела прича која је током две деценије утицала на генерације људи, оголила њихове душе и на крају се тријумфално завршила, изненађујуће баш као што је била и сама несрећа.

Неких 6.500 километара даље, још једна црна торба је била управо спакована, а њен власник, један од најбољих фудбалера Африке, био је спреман за дугачко путовање.

Калуша Бвалија је 1988. године био проглашен за најбољег фудбалера Африке.

Раније те године, он је постигао хет-трик на утакмици у којој је Замбија разбила Италију резултатом 4:0, на путу ка четвртфиналу Олимпијских игара у Сеулу.

После тога је прешао у ПСВ Ајндховен и са бразилским репрезентативцем Ромариом завладао холандским првенством.

Бвалија је са још двојицом фудбалера који су играли у Европи требало да се са саиграчима из репрезентације Замбије сретне у Сенегалу пред одигравање прве од четири планиране утакмице у оквиру квалификација за светско првенство 1994. године.

Сјајна замбијска генерација је маштала да први пут нацију одведе на ово такмичење.

Његов план је био да у Амстердаму полети ка Дакару преко Париза, јер је Бвалија желео да мало протегне ноге и разбистри главу.

Али пре него што је кренуо на пут, зазвонио му је телефон.

У то време, раних 1990-их, мобилни телефони су представљали прави луксуз и Бвалија га није ни имао.

Позиве на фиксни телефон није могао да игнорише.

Дигао је слушалицу.

,,Био је то благајник Фудбалског савеза Замбије", каже Бвалија.

,,Одмах ми је рекао: Калу, мораш да одложиш путовање, дошло је до несреће", присећа се.

За становништво Замбије, овај фудбалски тим био је светионик наде.

Цена бакра, примарног извозног производа земље, практично се преполовила у последње четири године и потопила националну економију.

Плате су брзо почеле да се смањују.

Фредерик Чилуба, председник државе, објавио је ванредно стање у земље, уз наводе да је откривено да се против њега припрема пуч.

И поред свега, фудбалски тим је представљао извор националног поноса.

Били су познати и под именом Ћиполо-поло – Меци од бакра, надимак изведен из комбинације главног националног привредног производа и њиховог фудбалског, агресивног и нападачког стила.

Екипа се управо вратила са утакмице против Маурицијуса који су добили са 3:0, у утакмици одиграној у оквиру квалификација за Првенство Африке.

У том тренутку су већ осам година били непобеђени на сопственом терену и били као браћа повезани и на врхунцу моћи.

Што се тиче Замбијаца, једини циљ је било првенство у САД-у 1994. године.

Да би стигли тамо, морали су да заврше на првом месту треће квалификационе групе у којој су се поред њих налазили још и Мароко и Сенегал.

Први на реду били су Сенегалци, на гостујућем терену.

Уобичајено је било да пут Габона одлете војним ДХЦ-5 Буфало авионом.

Пошто је рецесија увелико разједала буџет националног тима, Фудбалски савез тиму није могао да приушти лет комерцијалним компанијама.

ДХЦ-5 Буфало је била 18 година стара летелица са два пропелера.

Радило се о авиону чија се рана верзија користила у рату у Вијетнаму, а та старудија је требало да их превезе преко бескрајних афричких пространстава.

Авион није био направљен за овако дугачка путовања, па је због тога морао да се спушта на успутне аеродроме ради допуне горива.

Шест месеци раније, док је летео преко Индијског океана на путу за Мадагаскар, пилот је играчима рекао да током лета носе прслуке за спасавање у случају несреће.

Када су се фудбалери који су играли за замбијске клубове окупили на аеродрому надомак главног града Лусаке, дочекао их је Патрик Кангва, члан стручног штаба националне селекције.

Он је 21-годишњем играчу средине терена Ендрјуу Тембу и трећем голману Мартину Мумби рекао да неће бити потребе да и они пођу на пут.

Испали су из конкуренције за тим.

Њихов понос је био повређен и на аеродромској писти су пале тешке речи.

Била је то стандардна одлука селектора, али тог дана он је доносио одлуку ко ће умрети, а ко остати жив.

Пред онима који су се укрцавали, био је застрашујући план лета.

Буфало је требало да слети и напуни резервоаре у Републици Конго, а потом и у Габону и Обали Слоноваче, пре него што је требало да коначно стигну у Дакар, главни град Сенегала.

У стварности, никада нису отишли даље од Габона.

Замбијска влада никада није објавила извештај који би показао шта се заиста десило током овог лета.

Међутим, габонска влада је 2003. године објавила да је непосредно после полетања из главног града Либревила, леви мотор авиона престао да ради.

Пилот уморан од лета са Маурицијуса претходног дана, грешком је угасио десни мотор.

Авион је био тежак и пошто је у тренутку остао без оба мотора, уронио је у океан само неколико стотина метара од обале Габона.

Погинуло је свих 30 путника који су били у летелици.

Бвалија, који је био у Холандији, на телевизији је видео вест, коју му претходно саопштили.

,,Водитељка је читала вест, а иза ње се вијорила замбијска застава.

,,Рекла је да се срушио авион који је замбијску националну селекцију превозио у Дакар у Сенегалу, на квалификациони меч. Нико није преживео пад авиона", присећа с он.

,,Све је било изгубљено у тренутку - моје младалачке амбиције, саиграчи, браћа, тимски дух. Али мени ово све и даље изгледа као да се јуче десило, тако се јасно сећам свега", додаје.

Кангва, званичник који је изабране фудбалере послао из Лусаке, одлетео је за Габон.

Међутим, његова улога се променила и уместо да бира играче, морао је да их идентификује".

,,Тела су извесно време била у води и почела су да се распадају", рекао је он за ББЦ-јев подкаст Меци од бакра.

,,Морао сам да покушам да их препознам".

,,После свега сам почео да плачем, сви смо плакали. Нико од нас никада није ни помислио да ће се наћи у ситуацији да колеге види у таквом стању", присетио се тада.

У међувремену, Бвалија је стигао у Лусаку и суочио се са стварношћу.

,,Отишли смо да сачекамо тела саиграча. Из авиона су почели да износе ковчеге, један по један и да их одвозе на Индепенденс стадион.

,,Тада сам схватио да више никада нећу видети никога из тима – све оне момке са којима сам само пар месеци раније путовао истим оним авионом", прича спортиста.

Више од 100.000 Замбијаца је тог 2. маја 1993. године дошло на Индепенденс стадион на којем је њихв тим играо утакмице – на сахрану.

Пошто је на стадион могло да стане само 35.000 људи, многи су остали на улицама.

После целоноћног бдења и помена, играчи су сахрањени надомак националног стадиона у гробове који су били поређани у полукруг.

За сваки гроб посађено је по једно дрво испред меморијалне баште под називом Парцела хероја, сто метара северно од самог стадиона.

Једно дрво је било посвећено легендарном Годфрију Читалуу, фантастичном центарфору који је био тренер овог тима.

Друго је посађено у част Бвалијиног цимера Дејвида Ефорта Чабалија, који је сачувао мрежу током оног чувеног демолирања Италије на Олимпијским играма.

Међу жртвама је био 23-годишњи Келвин Мутале.

Играо је подједнако добро са обе ноге, био одличан у ваздушним дуелима и већ две године репрезентативац.

У тиму је играо као нападач уз Бвалију, а са Маурицијуса се вратио после постигнутог хет-трика.

,,Дерби Макинка је био један од најбољих играча које је Замбија икада имала на позицији задњег везног играча", сећа се Бвалија, додајући да је ,,био као тенк".

,,На свакој позицији у тиму смо имали играча светске класе.

,,И даље ми се чини као да сам са њима у свлачионици и могу да видим момке, како су срећни - све су то добра сећања", каже он.

Усред тог шока и осећаја губитка, надвијало се још једно велико питање: шта ће бити са репрезентацијом Замбије?

Бвалија је мислио да зна одговор на то питање.

,,Мислио сам да Замбија више никада неће заиграти.

,,Био сам убеђен у то, нисам могао ни да замислим ништа друго", каже Бвалија.

Али после телефонског разговора са председником Замбије, био је убеђен у супротно.

Потрага за новим тимом који би се градио око њега самог је почео.

Двадесет тренера се окупило у Лусаки да испроба 60 играча.

Изабран је тим очајника препуних наде, а затим и послат у Данску на шестонедељне припреме.

Све трошкове је покрила данска влада.

На аеродрому у Копенхагену их је дочекао нови, привремени селектор.

Роалд Полсен је имао озбиљан педигре.

Овај 42-годишњак је са Оденсеом освојио и дански Куп и титулу, али пред њим је био немогућ задатак да створи такмичарски тим који ће учествовати у квалификацијама за светско првенство.

,,Нисам имао представу шта да радим, ништа нисам знао о играчима, о њиховим каријерама, о том друштву или о замбијском фудбалу.

,,Био сам помало забринут када сам видео стање самих играча, а ни они сами нису знали да ли су довољно добри", признаје он.

Играчи су морали да се прилаге, а многи од њих никада нису ни путовали у иностранство.

Полсен је морао да их убеди да је џогинг после тренинга кроз данске шуме био безбедан и да су напади лавова у Данској много ређи него у Замбији.

Бвалија је створио групу повезану заједничким циљевима и осећајем обавезе.

,,Сви су осећали као да морају да извуку све из себе за пале хероје.

,,Знате оно, ја сам замена, али наступам у име неког другог, ту сам за све њих", препричава он.

Шансу да се покажу су добили 4. јула.

Скоро тачно два месеца после сахране, у Лусаки је са закашњењем почео квалификациони циклус Замбије за пласман на Светско првенство 1994. године, утакмицом против Марока.

,,Носио сам капитенску траку и изашли смо на терен.

,,Осврнуо сам се и видео да су сви на својим позицијама. Одмах иза мене је увек био Ефорт Чабала, али су сада иза мене била нека нова лица", присећа са Бвалија.

После само 10 минута, Мароко је повео после спектакуларног гола Рашида Даудија.

Навијачи су на трибинама призивали прошлост да помогне садашњости.

,,Људи који су стајали на горњој трибини која је гледала на меморијални парк су се окренули и почели да призивају погинуле играче, њихову браћу", присећа се новинар Понга Ливеве.

,,Скандирали су – 'Можемо ли с вама, уз вашу помоћ, да се вратимо у меч?'"

Замбија је могла.

После сат времена игре, Бвалија је након фантастичног изведеног слободног ударца изједначио резултат, а десет минута касније Џонсон Бвалија, који није био у сродству са Калушом, постигао је други гол.

,,Као да смо се вратили из мртвих.

,,Нација је била на ногама. Васкрсли смо и то је једина реч која може да опише шта смо осећали.

,,Осећали смо се као да поново можемо да освојимо цео свет", препирчава новинар Ливеве.

Али да се пласирају на првенство нису успели.

На последњи меч против Марока, отпутовали су у октобру 1993. године.

Био им је потребан само реми да би се пласирали на првенство у Америци.

Изгубили су резултатом 1:0.

Шест месеци касније, успели су опет да изненаде свет, али ни овог пута нису дошли до тријумфа.

Супротно свим прогнозама, успели су да на првенству Африке 1994. године стигну до финала против Нигерије.

Илајџа Литана је довео Замбију у вођство већ у четвртом минуту, али два гола за Супер орлове је постигао Емануел Амунике и тако отео титулу Мецима од бакра.

За мање од годину дана, Замбија је изгубила цео тим, створила потпуно нови и дошла надомак пласмана на Мундијал и освајања Афричког шампионата.

,,Била је то година у коју је стало нешто што обично траје деценију.

,,Пали хероји, где год да су, гледали су нас и рекли: 'Да, сјајан наступ. Добри сте момци. Само напред", сећа се Бвалија.

Замбија је две године касније освојила треће место на Афричком првенству, да би потом пала у 16-годишњи заборав.

Саставу Замбије је на Афричком Купу нације 2012. недостајало интербационалаца.

Већина играча је наступала у домаћој лиги, Јужној Африци или Демократској републици Конгу, капитен тима Крис Катонго играо је у Кини.

Зато и не изненађује да су у кладионицама важили за аутсајдере.

Селектор је био Француз Ерв Ренар, који је пре тренерске фудбалске каријере био чистач.

Радио је већ 10 година у фудбалу без иједног трофеја.

Превазишли су сва очекивања.

Замбија је била прва у њеној групи у којој је био и немоћни Сенегал, а затим је добила Судан у четвртфиналу и уз помоћ сјајне контре победила и Гану у полуфиналу.

Финале је донело и ново суочавање са прошлошћу.

Две земље су биле домаћини првенства – Екваторијална Гвинеја и Габон.

Све утакамице до финала Замбија је играла искључиво у Екваторијалној Гвинеји.

,,Једини меч који смо играли у Либревилу у Габону је био онај финални", каже Бвалија, у том тренутку председник Фудбалског савеза Замбије.

Финале је требало да се одржи на само 15-ак километара од места на којем је тим из 1993. године нестао.

,,Рекао сам селектору да мислим да би најбоље било да успоставимо везу између старог и новог тима.

,,Све сам обавестио да ћемо по доласку у Либревил прво обићи место несреће", прича Бвалија.

Три дана пре финалне утакмице, Бвалија, Катонго и Ренар су били међу онима који су положили цвеће у океан на месту на којем су, две деценије раније, тела, копачке и торбе испливали на обалу.

,,Када смо се враћали са комеморације, у аутобусу сам видео како су играчи били неуобичајено тихи", каже Катонго који је 1993. имао 11 година.

,,Чак и ако је неко од њих и слушао музику, свакако је размишљао о нечем другом.

,,Од тог тренутка, сви су били сложни да је то то. Само морамо да будемо сложни као тим да бисмо остварили оно што су желели да остваре и они који су нестали овде у Габону", присећа се Катонго.

И Бвалија је приметио промену у расположењу играча.

,,Момци су веровали да не играју само за себе, већ и за пале хероје и да је то било значајније и од самог играња у финалу".

Ренаров мотивациони говор се није бавио играчима као што су били Дидије Дрогба, Јаја Туре или било који други играч Обале Слоноваче. Није се бавио ни тактиком.

Уместо тога, причао је о ономе што су сви заједно искусили на плажи.

,,Мислите не све оне играче и све људе који су били у авиону и умрли за своју земљу", рекао је он играчима.

,,Мислите на њихове породице и земљу. Морамо да остваримо. Не смемо да пропустимо овакву фантастичну шансу".

Утакмица је била подједнако драматична као и његов говор.

У другом полувремену, док је резултат и даље био 0:0, Дрогба, у том тренутку на врхунцу у Челзију, из пенала је лопту послао изнад пречке.

Ни продужеци нису успели да одреде победника меча.

Оба тима су прецизно изводила једанаестерце у првих седам серија

Оба тима су промашила пенале у осмој серији.

Коначно, Стопила Сунзу је дугим кораком пришао лопти и припремио се за ударац који је могао да буде победнички.

Одбрамбени играч Замбије се залетео са песмом на уснама, оклизнуо пре контакта са лоптом, али ипак успео да је забије у доњи угао гола Обале Слоноваче.

Његови саиграчи, који су извођење пенала пратили на коленима на центру терена, потрчали су ка њему да прославе победу.

Деветнаест година раније, један авион је полетео из Габона ка Замбији носећи мртве на коначни починак.

Сада су на ред за исто путовање дошли неки други играчи који су са собом понели златни трофеј и славу која је превазишла све генерације.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk