Како је Гаудијева 'немогућа' визија постала највиша црква на свету

У јуну 1926. године, старијег човека у изношеној одећи ударио је трамвај док је прелазио улицу на путу ка цркви. Неколико дана касније преминуо је у болници за сиромашне.

Тај човек био је Антони Гауди, који ће касније постати познат као „Божји архитекта".

Гауди је будућим генерацијама оставио монументални задатак.

Преминуо је усред изградње Саграде фамилије, чувене, импозантне цркве у Барселони, на североистоку Шпаније.

Издалека, црква изгледа као органски моћни див који се уздиже изнад града, а изблиза још више делује као живо биће.

Хипнотишући детаљи фасада, који приказују библијске сцене, као да израстају из самог камена.

Како је од почетка Гауди замислио да ће се црква гради још дуго после његове смрти, завшретак Саграде фамилије представљао је изузетно сложен изазов за оне који су наставили његов рад.

Гаудијеви нацрти и макете су уништени током Шпанског грађанског рата 1936. године, због чега су каснији градитељи имали врло мало упутстава за рад.

Некада се сматрало да су високе куле претешке за њихове темеље и да су подложне дејству ветра.

Ипак, 100 година после његове смрти, централни врх цркве - торањ Исуса Христа - завршен је, и висок је 172,5 метара.

Захваљујући њему, Саграда фамилија је постала највиша црква на свету.

Надахнуће древним грађевинама

Као млад, изузетно амбициозан архитекта и дубоко религиозан католик, Гауди је имао два циља, каже Гијс ван Хенсберген, историчар уметности и Гаудијев биограф.

„Желео је, пре свега, да створи Библију исклесану у камену, а то је Саграда фамилија.

„Али и да исправи све грешке претходних архитектонских стилова".

Да би то постигао, морао је да се угледа на једно од чуда древног света - лук остатака споменика Так Касре (Taki Kisra) у старом граду Ктесифону, у данашњем Ираку, који је познат и као Лук Ктесифона.

Реч је о импресивном раном примеру изузетно стабилне конструкције познате као параболични лук.

Гауди је био уверен да ће му управо овај конструктивни елемент омогућити да исправи оно што је сматрао досадним елементом катедрала у његово време.

Да би могле да носе сводне таванице, велике неоготичке цркве имале су контрафоре - камене потпоре постављене под правим углом у односу на други зид или уз сам зид против бочних сила, које се пружају од спољашњих горњих делова зидова ка нижим нивоима грађевине.

Гауди их је сматрао „штакама" за подупирање грађевина које нису могле саме да носе сопствену тежину.

Уместо тога, за свих 18 торњева грађевине изабрао је параоболични лук.

Ако би се применила ова форма, торњеви би могли сами да носе сопствену тежину.

„Он је засигурно био човек опчињен математиком, али је за њега све то увек било дело Створитеља", каже ван Хенсберген.

Гауди је веровао да су гравитација и параболични лук божански изуми.

„Због тога му је тај облик представљао савршени лајтмотив, својеврсни наклон Богу као великом архитекти."

Како је продубљивао знање о конструкцијама и силама које на њих делују, постајао је све сигурнији да треба да уклони сводове и лукове који нису били неопходни за статику базилике.

„Три пута је потпуно мењао пројекат храма", каже Лијам Даф, грађевински инжењер који је на челу тима у инжењерској компанији Арупу која је ангажована на изградњи Саграде фамилије.

У унутрашњости лађе цркве (наосу) применио је огољене, разгранате стубове.

Надахнут природом, обликовао их је тако да подсећају на дрвеће, чије се гране уздижу ка врху и преузимају оптерећење таванице и торњева изнад њих.

Док стојите у наосу цркве, обасјаном наранџастим и црвеним преливима који се пробијају кроз витраже на западној страни здања, ови стубови налик стаблима стварају готово нестваран осећај бестежинског простора.

Тешки торњеви

Упркос сведеном и рационалном пројекту торњева, током изградње једног од виших појавио се велики изазов - био је претежак.

Кула Девице Марије, висока 138 метара, друга је највиша после главног торња Исуса Христа, који се уздиже до 172,5 метара.

Током изградње, установљено је да би стубови испод куле били преоптерећени њеном тежином ако би се изградили традиционалним зидарским техникама или од армираног бетона обложеног декоративним каменом.

Једно од могућих решења за носача куле је било постављање унутрашње челичне конструкције обложене тањим бетонским панелима ради смањења укупног оптерећења.

За реализацију овог плана, 2014. године ангажован је тим грађевинских конструктера из британске компаније Арупе.

„Саграда фамилија је легендарно место, зар не?", каже Стив Мекекни, грађевински конструктер у компанији Арупи који је радио на пројекту од ране фазе.

„То је нешто о чему сањате да ће једног дана радити, а нама се та прилика указала".

Инжењери ове компаније осмислили су друго решење за носивост орња.

Предложили су да се потпуно одустане од челичне конструкције и армираног бетона.

Уместо тога, осмислили су да се тањи бетонски омотач преднапрегне челичном ужади.

То је представљало значајано одступање од првобитног пројекта.

„То је била велика промена", каже Мекекни.

„У једном тренутку смо чак мислили да наше услуге више неће бити потребне и пројекат је на неко време потпуно стао."

На срећу, ситуација се променила, каже Мекекни.

Преднапрегнути бетон је изабран јер решава проблем слабе носивости бетона на затезање, у односу на његову добру носивост на притисак.

Када ветар дува директно у торањ и гура га уназад, страна торња окренута ветру је изложена затезању.

То затезање повећава ризик од појаве пукотина и оштећења на каменој конструкцији.

Применом параболичног лук тежина се равномерно распоређује кроз целу конструкцију, а употреба преднапрегнутог бетона додатно учвршћује конструкцију.

Захваљујући оваквом решењу, када ветар дува, јавља се веома мало затезање на страни окренутој ветру.

Постављањем челичних ужади изнад и између прозора додатно су ојачани преднапрегнути елементи које би иначе могли да буду подложни пуцању.

То је било посебно важно јер Гаудијев пројекат предвиђа велики број прозора за осветљење унутрашњости базилике природним светлом.

Техника преднапрегнутог камена примењена је на торњу Девице Марије и још пет централних кула, међу којима је и торањ Исуса Христа.

„Гауди би заиста био одушевљен могућностима" које пружају ове нове технологије, каже ван Хенсберген.

Гауди је експериментисао различитим методама на фасади Христовог рођења куле Апостола Варнаве, која је завршена током његовог живота.

У доњим деловима је користио пешчар са оближњег брда Монжуика, чије нијансе варирају од сиве и беж, до зелене, окер, златне, љубичасте, и црвене.

При врху је користио портланд цемент.

„У то време, то је био нови материјал у Барселони", каже Даф.

Његови експерименти показали су се успешним.

„Импресивно је видети квалитет градње у Гаудијево време", каже Фернандо Виља, директор за технологију и иновације на пројекту Саграде фамилије.

Гаудијева још недовршена црква

Док угледни гости, међу којима је и папа Лав XИВ, пристижу у Барселону поводом обележавања стогодишњице Гаудијеве смрти, црква још није завршена.

Између осталог, још није довршена њена главна улазна фасада - фасада Славе.

Када буде завршена, савремене технологије имаће кључну улогу у одржавању грађевине.

Промене у јачини ветра, температурне осцилације и померања саме грађевине током времена могу да доведу до ширења пукотина у унутрашњим и спољашњим деловима цркве, објашњава Виља.

Раније се пукотине и оштећења на Сагради фамилији тражили пењачи, и било им је потребно чак две године да детаљно прегледају сваки део базилике.

Данас се користе дронови и вештачка интелигенција, који откривају пукотине који треба да се санирају.

„Када довољно обучимо вештачку интелигенцију, биће могуће прегледати целу базилику за само месец дана", каже Виља.

Саграда фамилија свакако није непомичан камени споменик и зато реагује на утицаје окружења скоро као и живи организам.

Управо то непрекидно кретање и развој одражавају Гаудијеву органску визију цркве, каже Виља,

„Природа је његов учитељ".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk